Žute strane crnog sunca

Retki zasijaju u ovom vremenu. Kad te zabljesne sunce, moraš da biraš stranu. To se zove ucena modernog doba. Ništa nećeš dobiti, ako nisi spreman da biraš stranu. To je kao kad upiru prstom u jednu, obično crnu stranu sunca.

Nekad su se zraci širili da osvetle lica, danas da ih sakriju.

Od čega to krijemo lica !? I da li se može sakriti očiglednost ?

Gostimo strance nečim što nemamo. Gostoprimstvo nam ne manjka, ali nemamo čime da ga argumentujemo. Dakle, vodimo rat sa suncem, neće biti dobro nikome !

Šta je filozof modernog doba, ako ne ume da kaže sa koje strane dolazi kakvo sunce. Šturo bedno piskaralo sa zatvorenim prozorom, dok traje leto.

Ponekad se otvore prozori, a iza njih sakrivena lica koja nisu mogla svetu da ponude ništa, osim šupljoglavosti. Muljamo u mulju, a već smo davno duboko zagazili. Idući kraćim i lakšim putem, otišli smo predaleko, stigli nikuda.

Žute i sjajne strane sunca još nam čuvaju lepa deca. Da nije njih, ne bismo ni postojali na mapi.

Dok brišete prozorska stakla, posmatrajte svoje lice dobro, pomerite malo rol zavese da vidite gde je zapelo i koliko prašine ima između. Ta će prašina pomračiti i ove žute strane sunca.

A kad se digne prašina, čuvajte oči...

„Sunce tuđeg neba vas neće grejati, kao ovo naše!“

Ivana Đurković