ZLO JE MEĐU NAMA, DA SMO ŽIVI I ZDRAVI

Kada je Dejan Dukovski napisao dramu ,, Bure baruta“, zlo je bilo uveliko pušteno s lanca, nasilјe iz ratova  se prelilo na ostale delove bivše države, u vidu plaćenih ubica, kriminalaca, ratnih zaliha droge, oružja i lјudske gluposti. Sve to, uz poslovičnu bratoubilačku mržnju i nezakopane sekire, učinilo je ovaj deo planete tempiranom bombom u svakom smislu. Čak i oni koji nisu direktno zahvaćeni zlom trpeli su posledice, besmisao, strah i depresija prožimali su sve pore života. U tom okruženju i inspiraciji Dukovski je stvorio živopisni svet svojih antijunaka koji defiluju podjednako pozorišnom scenom kao i filmskim platnom. Kao i svako zlo i njihovo je nelogično, brutalno, bezobzirno i uzročno-posledično povezano o čemu najbolјe svedoče Dostojevski i Georgije Florovski. Naš pisac, međutim, daje preciznu dijagnozu ludila balkanskih naroda, njihove bolesti i sunovrata koji nikako da se okončaju i traju i dan danas pred našim očima.  Sa ovakvim podtekstom i kontekstom komada hrabro su se uhvatili u koštac glumci pozorišnog ansambla iz Račanskog kulturnog centra ,,Radoje Domanović“. Oni su za posvećene Prokupčane odigrali legendarnu predstavu u četvrtak, sedmog januara na zatvaranju još jednog, jedanaestog po redu festivala ,,Lektirići eks Ju fest“ u organizaciji Biblioteke ,,Rade Drainac.“

 Bure baruta jedan je od najpoznatijih i najizvođenijih balkanskih tekstova, igran širom sveta u preko trideset zemalјa,od Helsinkija do Istanbula, od Osla do Tokija, od Berlina do Nјujorka. Goran Paskalјević je snimio film prikazan i nagrađivan na nekoliko evropskih festivala. Bez obzira na takvo nasleđe, gosti iz Rače se trude da naprave svoju originalnu verziju i tumačenje poznatog teksta čineći pre svega otklon od njegove nadaleko čuvene filmske verzije. Oni su, pre svega, jedan uigran ansambl koji funkcioniše precizno kao švajcarski sat, pod iskusnim i znalačkim reditelјskim vođstvom profesora Dejana Cicmilovića. Igrati ,,Bure baruta“ posle filma otprilike je isto kao da dvanaest glumaca pokušava da predoči Radovana III na svoj način. U komadu se ponavlјa ista matrica, zaplet oko neraščišćenih računa i tenzija iz prošlosti , uz redovan refren sa improvizovane kafane koja je u pozadini bine – ,, da smo živi i zdravi!“ i zatim rasplet u kojem kulminiraju brutalnost i  bestijalnost lјudskih bića. Ubija se i prebija iz raznih razloga, iz lјubomore, zavisti,gneva, lјutnje ili osvete, ubija se na sve moguće načine, konopcem i flašom, nožem i parčićem stakla, ubija se na svim mogućim mestima, u autobusu, na keju, železničkoj stanici ili na ulici, ubija se zato što se može, zato što je to pokušaj potpunog raskida sa razumom.

Scene nasilјa su izuzetno realne i praktično počinju od prve scene u kojoj dva beogradska mangupa vijaju po parteru mladića koji im je okrznuo auto. Snažna umetnička ekspresija glumaca koji su se potpuno saživeli sa ulogama, posebno je izražena upečatlјivom antologijskom scenom u autobusu ili dijalogom Maneta i Natalije. Recimo da je u ovoj verziji odlično povezana Manetova gastarbajterska karijera i povratak u domovinu kao i geneza zla kod policajca Dimitrija, od rekreativnog prebijanja mladića u parku do epiloga u invalidskim kolicima. Ako bi ipak trebalo nekog izdvojiti iz ove ujednačene glumačke postave onda bi to bila Anđela Adžić koja dosta prirodno i spontano glumi u  tri veoma važne scene ali i njen partner Vukašin Grujuć joj pruža snažnu podršku. Praktično nema pozitivnih junaka i svi su isprepleteni u tom kolopletu moralno i karakterno posrnulih  ličnosti. Postupkom kumulacije autori ne nude odgovore već stalno i iznova postavlјaju pitanja, ko je kriv, da li je sve moralo tako, ko tera čoveka na takvu surovost? Na neki način reditelј relaksira tenziju predstave postupkom oživlјavanja žrtava i njihovim zajedničkim okuplјanjem u ,,nebeskoj kafani“ u kojoj se ori pesma i ironična zdravica ,,nek smo mi živi i zdravi“. Brutalnost i agresija nemaju zadnju reč jer iz horizonta izranjaju ubijeni likovi i zajedno sa svojim dželatima slave pobedu života. Istinski teatarski doživlјaj pomalo kvare predugački songovi iz kafane koji kao da usporavaju ritam predstave ali smo se zato podsetili jednog velikog i zaboravlјenog hita Dobrivoja Topalovića ,,Imali smo bašču šlјiva“ koji se odlično uklopio u duh predstave.

O zlu i smrti lјudi ne vole da pričaju ili slušaju, potrebna je znalačka doza crnog humora i inteligentne postavke da ne bi prešlo u patetiku, ali, za utehu, ako postoji taj život posle ovog života sigurno je bolјi od ovog provedenog na Balkanu, kako kaže pisac predstave, u hemoroidu šupka sveta. Hvala divnim lјudima iz Rače što su nam upotpunili Festival i pokazali da poznati i slavni komadi mogu da se igraju i u malim sredinama.

Daniel Jovanović