Živeli berberi!
Kao klinca na šišanje me vodio otac.
Bila je jedna Berbernica, na sredini glavne ulice, preko puta samoposluge, e tamo me vodio.
Majstoru, čika- Bori Čakiću je objašnjavao gde mi je, sa koje strane, razdeljak, da mi ne izbrijava lice ispod zulufa,.. koje uzgred sa šest, sedam godina nisam ni imao, kao, da ne počne rano da mi raste brada i tome slično.
Majstor Bora je strpljivo slušao očevu priču, uvek u dlaku istu i kad bi završio, ljubazno bi mu rekao: "Sedi prijatelju i ništa ne brini, biće sve kako si rekao”.
“E da, nastavio bi moj otac, tek što je seo, napred mu ostavite malo duže, da može lepo da se začešlja, onako kao talas”.
Imao je majstor Bora i pomoćnike, vrsne berbere ali je moj otac imao poverenje samo u njega. Da ne zaboravim vrlo važan detalj, majstor, pomoćnici, uostalom svi berberi, bili su odenuti u čiste ispeglane, često i uštirkane mantile. U obaveznom gornjem levom džepu držali su češalj i makazice.
U to doba u Berbernici se pričalo isključivo o sportu, najčešće o fudbalu. O politici nije bilo zbora i ne samo u berbernicama, nego ni u kafanama, pijaci, nigde!
Otac je ili gledao majstor Boru kako štricka makazicama oko moje glave ili je gledao kroz veliki izlog prateći prolaznike, ili bi prelistavao novine (Politika, Borba) koje su bile uglavljene na trščanobambusni ram sa drškom.
Mene je onda kao i sada boleo q… kako ću biti ošišan ali mi je smetao osećaj zamorčeta o kome drugi odlučuju i eksperimentišu s njim.
Nije nepoznato da su berberi dugo bili i vadioci krvi putem pijavica i vadioci njupavaca, poznatijih pod imenom, zubi...
ŽIVELI BERBERI!.
Živorad Miki Aleksić