U kuršumlijskom selu Sagonjevo meštani sami kopaju svoje grobne rake, prave spomenike sebi i najmilijima za života i to čak smatraju pametnom odlukom. Kako kažu žele da im večne kuće budu tople, udobne, bez vlage i da ih ne kopaju i prave stranci. Sve je počelo pre desetak godina kada je sada već pokojni Vučeta Ranđelović, inače majstor, iskopao grobne rake za svoje vremešne roditelje i uradio im spomenik.
-Od tada evo to smo preuzeli i svi mi. Za života, dok još imamo snage, negde oko sedamdesete godine života počinjemo da pripremamo svoje večne kuće. Bolje sam to da uradim, nego da mi neki stranac isfušari i zakine na kvalitetu- kaže Radovan Radovanović (73), policajac u penziji, meštanin ovog planinskog sela.
I dok nam pokazuje kako je iskopao grobne rake i napravio spomenik za suprugu i sebe, provodi nas kroz jedno od tri seoska groblja i pokazuje iskopane rake i spomenike svojih komšija.
-Kada završimo ovaj posao, možemo na miru da živimo. Godinama, decenijama smo svi pravili i gradili kuće, imanja, za ovaj život, a od Vučete smo krenuli da pravimo i kuće za onaj večni svet. Pre dve godine upokojila mu se supruga, a Vučeta zimus u osamdeset i petoj godini. Malo je požurio, jer mi ne umiremo pre devedesete godine života- objašnjava Radovan kako je sve počelo.
Razlog što su krenuli sa ovako neobičnom pripremom za večni život je i sam položaj sela. Ono je na oko 800 metara nadmorske visine, udaljeno od Kuršumlije i čini ga većinom stariji žitelji. Kada dođe vreme da se neko upokoji, tada je kasno za ove pripreme, posebno zimi.
-Nema ko da kopa, posebno kada je zima, a ne želimo da dovodimo ove nadničare iz Kuršumlije. Zato se mi pripremamo. Eto, vidite, iskopao sam sebi i supruzi rake, zabetonirao, postavio ploču i sada na miru živimo- pokazuje nam Radovan svoje grobno mesto.
Za njih je groblje sveto mesto gde se okupljaju da provedu vreme sa preminulima. Zato se jedan deo meštana dogovorio, na Radovanovu inicijativu, da naprave i nadstrešnicu i zajedničku sofru. Kada su zadušnice tada svi zajedno sede ispod nadstrešnice i jedu, ono što donesu. I za svakog iz porodice ima po jedno mesto.
-Nisu svi hteli da učestvuju, pa za njih nema mesta. Oni kisnu, a mi se u miru družimo sa precima. Može biti da mnogima ovo izgleda strašno, ali nije tako. Ne verujemo u sujeverja, već se samo na vreme pripremamo. Znate, kao što devojka na vreme sprema miraz, poljoprivrednik njivu za prolećnu setvu, tako i mi gradimo večne kuće. To što iskopamo sebi rake ne znači da umiremo. To se događa po nekom trećem zakonu, a mi samo spremno dočekujemo taj trenutak. Ne mogu sebi da kopam raku kada umrem- pola u šali, više u zbilji objašnjava Radovan za mnoge stravično pripremanje za večni život.
Za meštane ovog sela to je svečani čin, kojem se prilazi temeljno, pažljivo i ozbiljno, a priroda i zdrav život ih još dugo drže na ovom svetu, dok rake i grobovi strpljivo čekaju.
The post VEČNE KUĆE PRAVIMO SAMI appeared first on Prokuplje press.
