Učenje sklapanjem lego kocki u karateu

 Sve teče i sve se menja, jedino su promene nepromenljive. Nova vremena donose modernizaciju koja se širi i obuhvata čitav svet. Život se ubrzava a ova naša planeta se smanjuje. Zamislite kakve su pripreme u neka davna vremena morale da se obave za put od dve stotine kilometara. Bio je to put pun opasnosti od razbojnika, divljih zveri, vremenskih nepogoda. Prolazilo se kroz guste šume. Kada ih uhvati mrak, putnici su se zbijali oko vatre svesni da noć skriva svoje sluge. Bića iz tame realna ili izmišljena budila su maštu i ljudske misli nagonile kroz lavirinte bespuća nekih nepoznatih dimenzija, svetova oku nevidljivih i umu nepojmljivih.Bila su to vremena u kojima je Okinava nedrila čudesne ratnike mudrace koji su se bavili egzotičnim veštinama i bili uvažavani od ljudi među kojima su živeli i koje su štitili, pomagali, lečili…Moderna vremena kao što rekoh ubrzala su i smanjila svet. Električna struja je prognala mrak iz urbanih sredina a samim paljenjem svetala, ugasila se u ljudima mašta. Skrili su se portali za kontakt sa drugim svetovima. Čovek je za vreme koje mu je nekada trebalo da pređe dve stotine kilometara sada mogao da ode na drugi kraj sveta i to leteći nebeskim prostranstvima o čemu nije mogao sanjati ni kada mu je mašta bila najrazvijenija.Svaki događaj i svaki proces ima svoje dobre i loše strane. Kinezi su to predstavili kroz polaritet i prožimanje antagonističkih principa u simbolu jina i janga. Razvoj nauke i nova otkrića donela su ogroman napredak čovečanstvu, ali isto tako zapostavljene su neke druge vrednosti duhovne prirode. Sve veće mešanje različitih kultura iznelo je na videlo razna do tada skrivena znanja, koja su postala dostupna strancima a samim tim i podložna širenju i menjanju.Ovaj proces je zahvatio i Okinavu i kako je Gičin Funakoši primetio u svojoj pesmi, znanja je počelo da nestaje kao i onih koji bi ga drugima prenosili. Podstaknut svojim učiteljima Jasucune Ankoh Itosuom i Jasucune Azatoom odlazi u Japan u nameri da prezentuje egzotičnu veštinu i ako je moguće uvrsti je u Dai Nippon Butoku Kai, organizaciju koja objedinjuje ratničke veštine Japana. Japan je u drugoj polovini XIX veka konačno pripojio Okinavu i proglasio je svojom teritorijom. Bio je to mučan proces kome je predhodio niz mera poduzetim kako bi se narod Okinave integrisao i napustio svoju kulturu, tradiciju i jezik. Pa ipak iako je postala deo Japana, Japanci su Okinavu smatrali ruralnom sredinom a na Okinavljane gledali sa visine. Veštinu golorukog borenja koju su imali prilike da vide nisu mogli da ospore. Izazvala je njihovo divljenje i čuđenje ali su je i dalje tretirali kao deo seljačke tradicije. Zbog toga je jedan broj majstora sa Okinave tražio način kako da sačuva veštinu od nestajanja i prilagodi je novim vremenima.U Japanu je Gičin Funakoši tokom svoje misije imao prilike da upozna još neke svoje zemljake koji su tu došli sa istim ciljem. Dogovaraju se da veštinu kojom se bave a koja do tada strogo uzev nije imala zvanično ime već su je u razgovoru nazivali Tote, Bushinote (ratnikova ruka), pa čak i Karate (u značenju kineska ruka) konačno imenuju. Sastaju se na Okinavi, 25. 10. 1936. Godine i odlučuju se za naziv Karate, s tim što je Funakoši umesto postojećeg karaktera „kara“ koji je tada označavao „kinesko“, osmislio novi karakter koji se takođe čita kao „kara“ ali sada označava prazninu u fizičkom i metafizičkom smislu. Karate je dakle postao veština borenja praznom rukom. Na svaki način je moralo da se izbegne pominjanje kineskih korena zbog zle krvi između Japana i Kine.Pišem zbrda zdola jer je ovo jako dug proces i bilo je tu mnogo pratećih događaja koji izlaze iz teme, pa pokušavam da predstavim samo ono što je neophodno. Pomenuću ovde između ostalog, kako bih ilustrovao kolika je bila opasnost od nestajanja Karatea na Okinavi, da je sensei Kenwa Mabuni, kreirajući svoj stil, uradio posao dostojan jednog etnologa. Bilo je to sakupljanje kata. Već sam pomenuo da je u stara vremena jedan majstor znao često svega nekoliko kata i iz njih crpeo mudrost koju je ugrađivao u svoju veštinu. Mabuni sensei je istraživao i sakupljao kate kako bi ih sačuvao od nestajanja. Njegov Shito ryu sadrži ako se ne varam 46 kata. Mnoge od njih bi bile trajno izgubljene što bi bila neprocenljiva šteta da ih nije uvrstio u korpus svoje škole.Vratimo se na Japan i nova iskušenja sa kojima su se susretali reformatori Karatea, na prvom mestu Gičin Funakoši. Ideja da se Karate uvrsti među ratničke veštine Japana bila je dobra ali postojali su uslovi koji su morali biti ispunjeni. Japan je već imao svoje veštine na bazi hvatova, poluga i rvanja. To su Ju jutsu iz koga je nastao Judo, Aiki-jutsu, kasnije Aikido, Sumo rvanje i druge. Takođe je imao i brojne veštine korišćenja oružja. Ono što je Japanu nedostajalo bile su udaračke veštine. Među ostalim uslovima, nama ovde zanimljiv, bio je uslov da se iz Okinavljanske veštine izbace rvački elementi zahvati i bacanja, da se izbaci korišćenje oružja tj oruđa i da se oformi udaračka veština, čime bi se asortiman japanskih ratničkih veština kompletirao.Dok je radio na stvaranju novog Karatea uz veliku pomoć svog sina Jošitake, koji je bio vrhunski majstor Karatea, njih dvojica su imali prilike da prisustvuju vojnim egzercirima na paradama koje su trebale da prikažu stvaranje moćne moderne armije uz obuku kojom su rukovodili strani oficiri. Oni su tu od Kumamotovskog sporazuma bili redovno prisutni i dobro plaćeni od strane Japanske vlade. Do tada Japan nije imao klasičnu vojsku već samuraje. U filmu „Poslednji samuraj“ upravo je opisan ovaj period raspuštanja samuraja i uvođenja moderne armije. Dakle na tim vojnim priredbama Gičin i Jošitaka Funakoši imali su prilike da vide između ostalog i demonstraciju francuske borilačke veštine Savate. Na mladog Jošitaku Savate borci su ostavili dubok utisak. Bio je impresioniran nožnim tehnikama koje su izvodili i uz dozvolu svog oca odlučio je da visoke nožne udarce, kao i udarce nogom u skoku i kretanje u niskim stavovima unese u Karate koji su tada stvarali.Pre Jošitake Karate je sadržao svega par nožnih udaraca i to do visine struka. Ideja majstora sa Okinave je bila da ruke treba da štite i napadaju gornji deo tela a noge donji. Podizanje noge u udarac kojim će se napasti grudi ili glava, značilo je gubljenje kontakta sa podlogom i obzirom da je ruka brža od noge, napadač je lako mogao biti izbačen iz ravnoteže i savladan.Mladi Jošitaka u Karate uvodi nožne udarce: mawashi geri, yoko geri kekomi, yoko geri keage, ushiro geri, ura mawashi i ushiro mawashi geri, kao i kompletnu tobi wazu. Postojeći shomen geri (mae geri) i sokuto geri, takođe obogaćuje visokim (jodan) varijantama. Karate tako gubi dobar deo fonda koji je posedovao (hvatovi, poluge, bacanja, kao i rad oružjem), ali dobija čitavu paletu novih, atraktivnih tehnika.U svojoj misiji učitelj Gičin, susretao upoznavao mnoge Japanske učitelje. Najznačajniji od njih bio je profesor Džigoro Kano, obrazovan i uticajan čovek, koji je na svom Kodokanu već odradio posao sličan onom koji je čekao Funakošija. On je Ju-jutsu transformisao u Judo. Stari način na koji se izučavao Ju-jutsu nije bio podesan za predavanje velikom broju učenika pa je profesor Kano koristeći svoja znanja metodologije, podelio veštinu na metodičke celine. Osmislio je pripremne vežbe oblikovanja, zagrevanja i istezanja koje se do tada nisu radile, imenovao ukemi wasa (tehniku padova) precizno objašnjavajući svaki pad (pad napred – mae ukemi, u stranu – yoko ukemi, unazad – ushiro ukemi i td), tehnike izvođenja poluga, bacanja (nage wasa), davljenja (shime waza) i td i td. Utvrdio je pravila u borbi pa je čak i uvežbavanje borbe podelio na metodičke celine od mekanog randoria do realne borbe.Primivši Gičina u Kodokanu, kao gosta koji će prikazati egzotičnu veštinu ostrva, profesor Džigono je bio impresioniran onim što je video. Njih dvojica su se brzo sprijateljili. Profesor Kano je nesebično pomagao Gičinu, koristeći svoja znanja i iskustva sa stvaranjem Judoa i Karate je polako dobijao svoj novi oblik. Gičin Funakoši je lako usvajao ideje profesora Kanoa. I sam je bio učitelj po struci i metodologija mu je bila bliska i razumljiva, kao i naučni metod profesora Kanoa, sa kojim je odmah našao zajednički jezik. Tako konačno dođosmo do teme…U odbranu ovim reformama stare veštine moram napomenuti da je način na koji se to radilo na Okinavi, a koji podrazumeva učenje kao životni proces u kome učenik od malih nogu živi sa učiteljem, usvaja njegovu životnu filozofiju, razna druga znanja a napokon kao deo toga uči veštinu principom učenja telom, uz razvoj unutrašnjih spoznaja i objedinjavanja veštine borenja sa svim predhodno stečenim medicinsko-terapeutskim, fitoterapeutskim i ostalim znanjima u jedinstvenu celinu, težeći na višim nivoima učenja duhovnim spoznajama kao doživotnim stazama na Putu (Do), prosto bio neizvodljiv.Moderni Japan sa brzim tempom života imao je svoja pravila. Gičin Funakoši je Karate predavao na višoj školi, studentima, koji su pored gomile obaveznih predmeta imali Kendo i Judo a sada i Karate. Dakle bilo je neophodno veštinu preraditi i oblikovati je u metodičke celine koje će se predavati u terminima nastave. Zbog toga mu je tako dobrodošla pomoć profesora Kanoa koji je kroz taj proces već prošao.Japan je poznat kao zemlja perfekcionista, esteta i ljudi koji jako, čak fanatično drže do forme. Kod njih sve mora biti precizno i mora zadovoljiti visoke estetske kriterijume. Setimo se samo ikebane, čajne ceremonije, izrade origamija, kaligrafije i td. Sve što rade prepuno je rituala koji sami po sebi moraju imati poruku, umetničku notu i duhovnu dimenziju. Ako pogledamo dalje u borilačke veštine, recimo Iaido, bićemo zapanjeni koliko se uvežbava pokret potezanja mača, zasecanje i vraćanje mača u korice, do te mere dok prvi i hiljaditi put ne budu u delić milimetra identični u delić sekunde tačni i precizni.Karate je ušao upravo u ovu proceduru. Okinavljanski način vežbanja bio je način koji se zasnivao na uvežbavanju kata metodom učenja telom. Intuitivno su se razumevali stavovi, tehnike, ritam. Sve se to kalilo praksom do faze dubokog razumevanja i vladanja ali bez mnogo obraćanja pažnje na samu formu i estetiku, već je svako tehniku prilagođavao svojim anatomskim mogućnostima, kao i karakteristikama terena na kojem je vežbao. U Japanu su stare kate morale biti izmenjene, prilagođene. Prvo su prošle kroz fazu analitičkog proučavanja. Hirurški precizno su iseckane na svoje sastavne delove, komponente. Položaji tela u katama su preformulisani u stavove. Ovi stavovi su strogo definisani, takoreći geometrijski iscrtani. Svaki položaj tela dobio je naziv i formu. Sasvim precizan oblik koji ga je karakterisao. Navešću primere. Samo dok uspravno stojite imate veliki broj stavova. Prirodni stav – shizen tai, kada stanete normalno ruku prirodno spuštenih pored tela i jednom nogom malo iskoračite napred. Stopala sastavljena, telo pravo, šake na sredini butina sa spoljne strane – heisoku dachi. Odvojite prste nogu i usmerite ih prema 45 stepeni u odnosu na centralnu liniju dok su pete sastavljene – musubi dachi. Razdvojimo pete i imamo paralelna stopala – ioi dachi ili heiko dachi. Ponovo usmerimo prste pod 45 stepeni vani – hachichi ili hachoku dachi. Ako prste međutim usmerimo prema unutra umesto spolja pod istim uglom to je udehachichi dachi. Iskoračimo za dužinu stopala a stopalo zadnje noge sa prednjim koje je usmereno parvo napred gradi 90 stepeni – renoji dachi. Iz ovog položaja odignemo petu prednje noge tako da smo oslonjeni prstima i kolena savijemo, to je stav mačke ili neko ashi dachi. Ako širinu heiko dachi stava dva puta prenesemo napred, savijemo prednju nogu tako da od kolena ne vidimo prste a zadnju nogu zategnemo, pri tom su nam stopala paralelna, eto stava pagode – zenkutsu dachi. On je takođe u širini heiko dachia. Ako sad stanemo iz zenkutsu dachi-a u jednu liniju i težište prebacimo nazad 70 / 30 to postaje kokutsu dachi, da ne širim njegove tehničke karakteristike u opisu. Tu su zatim. fudu dachi, sochin dachi, hangentsu dachi, shiko dachi, kiba dachi, od visokih još sanchin dachi, kake dachi, tsuriashi dachi, gankaku dachi, kosa dachi i td. Svaki sa svojim detaljno određenim karakteristikama, formom koja mora biti savladana do perfekcije. Zatim ručna tehnika ili te wasa, pa udarne i blokovne površine. Svaki deo šake ima svoj naziv, svaka površina je strogo definisana. Stopala takođe imaju veliki broj korisnih površina koje se koriste kao udarne ili blokovne i imaju svoje nazive, zatim potkolenica, koleno, na rukama podlaktica, laktovi… Jedno telo bezbroj oružja. Tehnike izvađene iz pokreta kata su takođe strogo definisane i propisane, kao i tai sabaki ili kretanje tela, zone ili nivoi tela, način disanja. Sve to strogo izmereno, iscrtano, definisano i objašnjeno. Svaki taj elemnat postaje savršeno napravljena lego kockica.Kada nova grupa učenika stane u vrstu počinju sa učenjem etikecije u dojo-u. (Do – Put i Jo – mesto. Dakle dođo je mesto gde se uči ili usvaja Put veštine koju smo odabrali ili koja je odabrala nas. Na Zapadu bi prosto rekli – sala), a onda počinju da se upoznaju sa lego kockicama, odnosno gore opisanim raščlanjenim elementima kata. Mnogo se vremena posvećuje perfektnom usvajanju svakog detalja navedenih elemenata a kasnije se iz tih delića sklapa celina. Sada ove kate više ne izgledaju kao Okinavljanske. One su sada savršene koreografije koje imaju svoju visoku umetničku i estetsku dimenziju. Pored kata, elementi se kombinuju na razne druge načine i tako nastaje osnovna tehnika – kihon sa svojim mnogobrojnim varijacijama i kombinacijama sa i bez partnera. Kada se u dogovoru vežba sa partnerom, to je onda kihon kumite, koji opet ima više propisanih formi i tako dalje.Kada je posle velikog rata Karate proširen po svetu i postao sport, njegove transformacije su nastavljene. Sport kao takav morao je biti humanizovan jer sportska pravila ne dozvoljavaju postojanja tehnika kojima će se napadati vitalne tačke uz mogućnost nanošenja teških ozleda, sakaćenja ili čak smrti, koje je izvorna veština sadržala. Dalje, sport zahteva publiku a publika opet ima svoje zahteve.Stari način borenja koji se nije koristio na treninzima već samo u realnim situacijama uglavnom je predstavljao borbu na život i smrt (sutemi). Protivnici bi nepokretni stali jedan naspram drugog. Procenjivali su situaciju i u jednom trenutku sve je bilo gotovo. Posmatrač sa strane često ne bi video šta se tačno dogodilo, tek jedan bi ostao da leži na zemlji dok je drugi ostajao na nogama. Nekada bi se desilo da oba borca izgube život, a vrlo često protivnici bi čim bi stali jedan naspram drugog unapred znali ishod. Naklonili bi se i do borbe ne bi ni došlo. Svaki bi otišao svojim putem. Obojica bi znali ko je borbu izgubio.Dakle sportska borba je osmišljena na sportski način. Morala je da postoji stalna akcija, kretanje je preuzeto takođe iz zapadnih borilačkih sportova (stepovanje, skakutanje koje su u starom Karateu nije koristilo). Uveden je sistem strogih pravila, način borenja, dinamika, trajanje rundi. Određeno je koja tehnika nosi koliko poena, koji prekršaj podleže kojoj sankciji i td. U svakom slučaju borba je morala da bude dinamična i atraktivna kako bi publika imala svoj doživljaj što se kosilo sa starim principima koji su činili dušu Karatea: Ikken hisatsu – Jedan udarac smrt, princip koji je objašnjavao kako izgleda relni sukob u Karateu. Pošto je to dozvoljavano samo u krajnjoj situaciji zaštite sopstvenog života ili zaštite neposredno životno ugroženih, postojalo je i pravilo koje je bilo Alfa i Omega starog Karatea: Karate ni sente nashi – Nema prvog napada u Karateu. Samo uvođenje borbe u sportskom Karateu obesmislilo je oba ova principa i potpuno izmenilo prirodu stare veštine.Novi Karate se vežbao u potpuno drugačijim uslovima. Veliki dojo-i značili su osvetljen teren bez prepreka i ravan pod, dok se na Okinavi stara veština vežbala u prirodi, često noću, sa ograničenom vidljivošću na terenu koji je bio pun prepreka u vidu kamenja, rupa, korenova, žila, klizave trave i slično. Dok se na Okinavi vežbalo često u tajnosti zbog zabrana bavljenja Karateom i tehnike su bile mnogo prirodnije sa punom amplitudom pokreta koji se nije zaustavljao (chinkuchi) te se razvijala ogromna eksplozivna energija udarca (atifa), u novom Japanskom Karateu ovi su principi promenjeni. Tehnike su strogo definisane i imale su svoj početak tok i završetak uz snažnu kontrakciju u završnoj tački. Ovakva tehnika radila se uz oštri izdisaj (kime) a udarac koji je predstavljao završnu tehniku i sadržao u sebi najveću razornu moć akumulirane energije, izvodio se uz glasan krik is stomaka (kiai).Kate su takođe jako izmenjene i prilagođene sportskim potrebama. Sada su to koreografije u kojima su pokreti prenaglašeni sa puno dramskih efekata u vidu velikih pauza između tehničkih grupa. Stilizovani pokreti u kojima se iz naglašeno sporog pokreta pripreme ulazilo u brzu eksplozivnu kombinaciju tehnika, a onda ponovo nagli zastoj uz naglašeni spori pokret. Na ovaj način izvođenja dobijale su se prelepe, atraktivne koreografije u kojima je svaki pokret uvežbavan do savršenstva. Svaka ta lego kockica morala je da bude savršena a onda bi se ritmom povezivala tj lepila za ostale Karate lego kockice do kompletiranja koreografske celine. Kada gledam nastup vrhunskih kataša prosto ne verujem da je ljudsko telo sposobno da izvede takav performas. Zastane mi dah i svestan sam da nikada neću moći ni približno da izvedem ono što oni rade.U sport je uključena i nauka. Karate je dodatno seciran, proučen, analiziran kroz biofiziku, antropomotoriku, kineziologiju, biomehaniku i ne znam koje još sve oblasti nauke i sportske medicine. Mnogi su svoje doktorate uradili na detaljnoj analizi određenih Karate pokreta. Naučna istraživanja su učinila da se Karate sport unapredi do neslućenih granica.Odgovor na pitanje da li je na taj način Karate zaista unapređen svako od vas će morati sam da otkrije. Zapravo na ovo pitanje ne postoji tačan i netačan odgovor. Tačno je ono što vi osećate i ka čemu težite. Mene lično ovakav Karate nikada nije privlačio. Ono što očekujem i dobijam od Karatea objasniću kroz kratku priču o sebi i svom pristupu.Moj Karate traje nekih 40 godina, gotovo čitav moj život. Neka sam od toga 15 godina vežbao aktivno u Karate Klubu, ostalo vreme trenirao sam i danas treniram sam, u prirodi, sa povremenim posetama Dojo-a u Beogradu, sada u Slovačkoj u Topoljčanima.Ono što mi je razvilo ogromnu ljubav prema Karateu bili su treninzi u prirodi. Još kao klinac sprijateljio sam se sa Karatekom koji je nekih 12 godina stariji od mene. Bio je moram tako reći fanatik i taj svoj žar je prenosio i na mene. Sećam se naših dugih razgovora o veštinama i udubljivanja u retke knjige do kojih smo tada dolazili. Znali smo od jutra do mraka da vežbamo u njegovom dvorištu i razgovaramo o filozofiji veštine. Tokom letnjih raspusta odlazili smo u šumu i tamo vežbali pokušavajući da shvatimo neke tehnike o kojima smo nalazili podatke u literaturi ali koje se nisu vežbale u klubu.Sećam se i perioda kada sam kao srednjoškolac ustajao u četiri sata posle ponoći i trčao do Rastovničkog jezera koje je odmah izvan grada. Tu bih vežbao i dočekivao izlazak Sunca radeći Kanku dai (katu izlaska Sunca). Okretao sam se tako da Sunce uhvatim u trougao koji načinim šakama iznud glave. Trenirao bih nekih sat vremena a zatim se okupao u jezeru, obukao i trčao kući. Stigao bih da uletim pod tuš i u školu. Uveče bih odlazio na redovni trening u klubu. Sećam se brojnih noćnih treninga u šumi, na jezeru ili u nekom od parkova. Vežbati uz zvuke bezbrojnih cvrčaka, cvrkut ptica, pod mesečinom i beskrajnim zvezdama. Dok radite katu prosto osećate kako vam se Svemir obraća. U jednom periodu imao sam u parku blizu moje zgrade improvizovanu makivaru. Tada bih pre tehničkog dela treninga lupao u makivaru. Izvodio bih klasičan gyku seiken tsuki. U sebi bih brojao. Noć, mesečina se probija kroz granje duda. Bezbroj svitaca i zvuk ritmičkog udaranja kao da vas hipnotiše. Sećam se da je bilo treninga kada bih udario hiljadu puta levom isto toliko desnom rukom. Ovo je umelo da potraje po sat ipo. Nakon toga bih seo u seizu i u mislima izvodio katu, sklopljenih očiju. Jednom prilikom dok sam tako potpuno umiren vizuelizovao katu, osetio sam neki nežni dodir na kolenu. Polako sam otvorio oči i ugledao ježa koji mi je bez straha prišao. Možete misliti kakav je to doživljaj bio?Sećam se i svojih treninga u Goločelu, selu blizu Kragujevca gde sam često provodio deo leta kod dede i babe. Veliko imanje i zabran (šuma), do koje bih odlazio kada padne mrak. Tu bih vežbao kate ili vežbao nunchaku palicama dok mi je celo telo podrhtavalo od nekog čudnog uzbuđenja i adrenalina. Ne mogu opisati koliko jakih emocija pokrenu ti, ne bih to nazvao treninzima u prirodi. Trening mi je nekako suviše štura, tehnička reč. Ovo su trenuci kada bih se kroz kate prosto stapao sa Svemirom. Misli bi mi tada bile fokusirane. Upadao bih u stanje duboke koncentracije i inspiracije. Posle takvog vežbanja osećao sam potrebu da razgovaram sa nekim o tom iskustvu a pošto nisam imao s kim uzimao bih papir i pisao. To pisanje je bio moj ventil, kanal kojim bih usmeravao sva ona saznanja do kojih sam dolazio vežbajući.Danas sam u Slovačkoj. Radim u fabrici i moj život se sastoji od posla i treninga. Treniram zavisno od smene ujutru ili uveče, ali opet su to usamljenički treninzi. Pronašao sam i jedan Dojo u kome su me prihvatili predivni ljudi. Tu mi se po ko zna koji put pokazalo da smo mi karateke jedna velika porodica. Međutim i kod njih su treninzi dva puta nedeljno a ja zbog smena u fabrici mogu da odem svake druge nedelje. Dakle opet je glavni deo mojih treninga napolju. Možete li zamisliti kada posle noćne smene iscrpljen ne odem u smeštaj da spavam već u veliki park da vežbam? Posle zagušljive fabrike i premora od monotonog posla nađem se u čarobmoj sredini. Jutarnje Sunce kroz grane ogromnih platana stvara po zemlji čudesne treperave šare. Divlje patke pljuskaju po jezercu. Nekoliko puta je blizu protrčao zec, a ja vežbam i sa svakom katom deo umora i opterećenost psihe kao da nestaje. Na kraju treninga osećam se prelepo. Neki drugi put posle popodnevne smene, vežbam noću pod mesečinom u istom parku ili u dvorištu smeštaja. Dok ponavljam katu za katom kao da se moje misli šire, beskrajno šire i počinjem da dobijam odgovore na pitanja o kojima sam razmišljao.Najveći deo tekstova koje pišem nastao je nakon ovakvih treninga. Oni predstavljaju moj razgovor sa generacijama učitelja koji su stvarali veštinu. Sa generacijama učenika koji će tek zavoleti veštinu. Oni predstavljaju potrebu da sa nekim podelim ono što osećam u tim trenucima a pošto neće svako da trpi takve razgovore tu je papir koji trpi sve.Eto pokušao sam da vam prenesem neka svoja razmišljanja i viđenja veštine. Da predstavim razliku između starog Karatea koji vas na prvi pogled neće impresionirati dok ne upoznate i osetite njegovu magiju i ovog modernog Karatea čije će vam prezentacije oduzeti dah ali kada krenete da se udubljujete doći ćete do saznanja da ispod prelepe površine ne postoji dubina i duhovna dimenzija kojoj bi trebalo težiti.Pišući ovaj tekst ulazim u krajnosti kako bih dočarao puteve kojima se Karate razvijao od svog nastanka na Okinavi, preko Japana do sportskog Karatea koji je postao deo svetske kulturne baštine. Naravno da nije sve tako crno i belo. Ima tu brojnih nijansi jer Karate je živa veština. Raste i razvija se kroz ljude koji se njime bave. Učenje telom koje sam opisao nije jedino i apsolutno prisutno na Okinavi ni u ranijim vremenima a posebno ne danas, kada mladi ljudi prosto žele da idu u korak sa svetom i teže rezultatima u sportskim nadmetanjima. Univerzitetski Karate na Okinavi je danas jaka struja sportskog Karatea. Čak su tamo prisutni i neki Japanski stilovi. U Japanu se u mnogim dođoima radi na stari Okinavljanski način. Sve je prisutno svuda, ali je princip idealizacije koji sam koristio pišući o Karateu neophodan da bi se razumeo koren iz koga se Karate razvijao u jednom odnosno u drugom i trećem obliku.

Dušan Vlahović, privremeni gastarbajter, dobar pisac

Ovo je nastavak ranije započete priče: