Tri puta ništa od šeika

Mnogo priča kruži vezano za mali Dubai na desnoj obali Save. Jedna od groznih je da će preći reku i proširiti se i na drugu stranu. Malo mu je to što će se ko tumor prostirati do Ade. Mali Dubai je pobeda pohlepe nad pameti, i tačno da se pre tu nije prostirao ponos ovoga grada, ali osim parkova i galerija tu nikada ništa nije trebalo graditi. Ima stotine razloga zašto, ali ništa nije moglo da se suprostavi pohlepi, neukusu i ne znanju glavnog arhitekte naših sudbina. Ne znamo još šta je bilo gore, vladar koji je palio Rim ili ovaj što je rešio da bude neimar i sagradi spomenik koji odgovara veličini kojom jedino on sebe može da uporedi. Na žalost postoji i priča koju smo morali da slušamo, u koji ne veruje niko stariji od tri godine, ali koju će satrapi bez mozga stalno nanovo i nanovo prepričavati. Kako je Baron rekao šeiku da mu ništa ne treba i to tri puta. Prvi put, drugi put i treći put. Da li i poslednji?

Kako je onda šeik došao da ovde gradi, ko ga je zvao da nam upropasti godinama čuvanu oblast. Možda je to NIŠTA, ali na žalost svih mi dobismo poklon koji ne želimo ni vekovnim neprijateljima, jer ove naše muke sa arhitektom grozote niko osim nas ne bi svario. Ali eto mi smo narod koji ima taj mazohističko podanički gen. Izgleda da se godinama to krilo u nama i samo je buknulo. Nemamo svi u sebi tu genetiku, ali plašim se da je ovo bolest kojoj nismo kadri naći lek. Ili ga i ne tražimo. Sve će jednom proći je tačno, ali još je tačnije da je život kratak i neponovljiv, a kakav je ovaj naš trpeljivi i ropski verujte da ni jedan dan takvog života nije malo. A ovde su decenije takve. Jad i čemer, nekada samo u mračnim kafanskim odajama ispirativan za dert, ali grozan kada je naša svakodnevnica. Zamislite šta se sve moglo desiti da je Car od šeika nešto tražio. Ni najmaštovitiji ne mogu o tome ništa naslutiti. Kome ne treba ništa, samo onom ko već sve ima ili može uzeti kada poželi. Neko bi rekao da smo dobili što smo tražili, ali ima nas koji smo već mnogo tirana rušili u životu, pa smo se izgleda umorili. Gde su novi, otišli u bolji život, ili izabrali virtuelni svet iz kog ne izlaze na ovu sve užareniju i topliju stvarnost. Čovek uvek negde okolo traži krivca. Malo toga se nalazi okolo, puno više toga ima u nama. Da li postoji kolektivna opšta krivica. Ne, ali postoji kolektivna ravnodušnost, a ona je gora od smrti, jer život koji imamo treba vazduh, vodu,  i najviše od svega slobodu. Ovde je sve na prodaju, a cena koju smo platili je samo sramota, jer ne treba ponavljati, ali moram, sve će proći, ali će ona ostati i biti naš večni usud. A moglo je bolje samo da je smo imali hrabrosti, bar upola ko oni bahatosti. PANTA REI, ali mnogo prljave će vode proteći, a oprati nas neće.

Đorđe Vidović, SSP Blace