Tata, oni nas stvarno bombarduju

Sećam se bilo je oko 19 časova, tog 24. marta 1999. godine. Bio je zaista lep i sunčan dan, nije fraza. U 20 časova trebalo je da počne poslednja epizoda, čini mi se „Esmeralde“ i deo moje porodice je čekao tu epizodu.

Pozvao me je prijatelj iz Prištine, Srbin, i rekao da će bombardovanje da počne u 20 časova, da je gledao kako poleću avioni iz Italije u 17 časova.... Znali su oni, čitav dan se pratilo, imali su i druge televizije osim RTS.

Rekla sam sada mom pokojnom ocu, a on me je samo oštro pogledao (nije pomislio da to može biti stvarnost ni u sekundi) i rekao da toga neće biti i da ne izmišljam.

„Ali tata, bombardovaće nas“, po prvi put sam bila sigurna da sam u pravu.

Nije mi verovao.

I brzo je došlo vreme za tu poslednju epizodu. Nekako jedva se čekao kraj drugog dnevnika na RTS. Bilo je važno kako će se sve konačno razmotati u seriji.

I tako, moja baba u jednoj kući sa još nekim, tata u drugoj, čekaju da počne serija.

19.50 časova: Čuje se do tad za mene nepoznat, jak zvuk. I onda još jedan.

Izlazim iz kuće, prolazim kroz dvorište i vidim kako Toplicom „plovi tomahavka“. Živim pored reke, obično je lepa, ali te večeri nije bila. Pravo ka kasarni. U deliću sekunde vidim dakle siv metal kako šušti i plovi. Stvarno ga vidim.

I nedugo zatim čuje se prasak, onaj koji ledi krv u žilama.

„Tata, oni nas stvarno bombarduju“, bile su prve reči koje su mi u tom momentu pale na pamet.

I sve je nestalo.

Poslednja epizoda „Esmeralde“ ostala je zaboravljena i nije se emitovala, a mi smo svi, računajući komšije i psa, utrčali u naš podrum, bio je pravi, rađen po standardu. (I nadalje uvek su na zvuk sirena baba i pas prvi silazili u podrum, prosto se spotičući jedna o drugu, iako se ranije nisu baš volele, sada im nije smetalo skučeno sklonište za sve)

Tata je otišao da brani Prokuplje.

Majka je te noći po prvi put u životu pravila mladence...dve ture čak, za sve nas koji smo ostali budni, ne znajući hoćemo li videti zoru.... Niko nije spavao u čitavoj Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. Bila je to najstrašnija noć u mom životu.

Tada je prekinut život, ne nas preživelih, sleđenih u trenutku u kojem nismo imali nikakvu vlast nad sobom, već svih onih nevinih žrtava ovog besmislenog bombardovanja. Ostali smo zatečeni, okamenjeni u tom trenutku. Neko za stolom dok večera, drugi u igri sa detetom, šetnji sa parom, ili psom...neko na poslu.

To niko od nas neće i ne sme zaboraviti.

Stao je i čitav svet, svi ideali i terorija o demokratiji su nestali u sekundi, jer je nevina krv prekrila Srbiju.

I eto, ti trenuci su živo sećanje koje ne bledi ni nakon 24 godine. Uvek je sveže, u prostim detaljima, koji govore da je život jedan tren i da često nismo gospodari nad svojim sudbinama. Mnogi su, na žalost, bili baš na mestima gde su pale one leteće šuštave tomahavke, koje su im prekinule put kojim su krenuli.

Od tog dana sve je bilo drugačije....

P.S. Ne želim da ikada mlađe generacije razumeju taj trenutak.

Biljana Roganović