Svi smo imali traume, ali su nas one jačale, a ne slabile

Detinjstvo svakog od nas obeležile su borbe, porazi, pobede i iz tih bitaka izlazili smo jači, ne slabiji.

Još uvek pamtim najveće svoje traume, ali sam ponosna na sebe jer me nisu ranile, već ih shvatam kao sastavni deo života u kojem zaista mora i da se krvari. Te osamdesete prošlog veka za mene su bile ključne.

Eto, imala sam sreću, rekli bi mnogi, da su sa mamine strane svi bili u Austriji. Da, i tada se tragalo za boljim životom. I moja tetka, druga majka, uvek je imala potrebu da nam nesebično pomaže. Od nje sam dobila prve čokolade „milka“ davno pre druge dece, najlepše bombone na svetu, južno voće koje nikada nismo mogli da kupimo u našim prodavnicama. Ali od njenih poklona, imala sam i traume.

Tako moja tetka dođe jednog leta, trebalo je da krenem u četvrti razred osnovne škole, možda i treći, nisam sigurna i sva ponosna mi pokaže kaubojke. Kupila ona meni da budem najmodernija u školi bele kaubojke, one prave, samo dečije. Gledam ja u čizme na štiklu. One bele sa crvenim zvezdicama na sebi. Kao da ih sad vidim.

Majka srećna, ne mora da daje pare i na to, a ja u čudu :“Neće valjda da mi natovare te čizme na štiklu“, mislim i nadam se da sanjam.

Ali ne sanjam, sa prvim lošim danom, poturi mi majka te čizme. Obujem, šta ću, niko me ne pita. I krenem u školu, a sve strahujem od reakcije dece. I kao što sam i pretpostavila, kao da sam odjednom postala crna ovca. Iza sebe čujem osmehe, vidim poglede i komentar:“Ova bre nosi čizme na štiklu. Strašno!“

Strašno i meni, ali šta ću, gazim sa njima sve u pet, da što pre stignem kući. I tako svakoga dana. Jedva sam čekala da napada sneg, da obujem one koje svi nose! Ali sam izdržala muški sve poglede, osmehe i komentare. Šta ćeš, nekad mora i nešto da se istrpi. Nakon dve godine kaubojke postale hit, onaj najveći modni! Svi se utrkuju da ih kupe, a meni muka pri samoj pomisli na njih. Tek u trećem naletu popularnosti ovih čizmi usudila sam se da ih kupim, dakle trebalo mi je deset godina da progutam one moje bele.

Dođe novo leto, a tetka me iznenadi sa plastičnim sandalama. Roze. Ja se zahvaljujem ali se nadam da neće izdržati do septembra i da neću morati da ih nosim u školu. Na moju sreću, moja majka nije baš verovala u lepotu plastike i gume, pa su se tako vukle po dvorištu. Dođe sledeće leto, one hit.

I tako sam ja zahvaljujući tetki probijala modne trendove. Bilo je tu svačega, ali ove dve prve godine sam se iskalila za te novotarije, kasnije je bilo lakše. Meni to uopšte nije prijalo, njoj je bilo drago što mi kupuje nešto što je najnovije. Nije znala da deca tada nisu volela da budu moderna, to nije bilo važno.

I taman kada sam odrasla da eto nosim i Levis 501 tetka je odlučila da prestane da me iznenađuje modnim hitovima, valjda je shvatila da nisam baš srećna. Izostao ej modni trend, baš kada je trebalo da ga bude!

Šta ti je maler...baš kad je trebalo da konačno ponosno nosim ubedljivo najbolji modni trend, sve je propalo.

Kupila sam ih naravno kasnije, odnosno ujak mi je kupio, ali je za mene probijanje modnih trendova tada već bila prošlost.

Zašto vam ovo pričam?

Pa eto, lepo je nekada bilo biti dete, ne želeti ono što i drugi nemaju i izdržati sve poruge, osmehe i komentare. Nekako se jačalo, i to bez muke. Lako smo, čini mi se, prolazili sve te sukobe sa okruženjem.

Biljana Roganović

P.S. Mogli bi i Vi da nam ispričate Vaše priče....