Šta je jače strah ili moral

Od početka sveta i veka vlada se strahom. Strah od Boga kroz instituciju pakla su glavni aduti u držanju ljudi u svakom od vidova ropstva, tiranija kojim se vlastodržci širom planete oduvek štite od promena i slobodne volje. Ko prestane da se plaši za egzistenciju, porodicu i svoj život najveći je neprijatelj bez obzira da li u sebi nosi ideju promene i želje da vlada. Strah je ljudski nagon i svako od nas ga ima. Postoji suprotnost strahu, to je moral, ali njega nema svako usađenog. Moral se stiče, gradi, vrlo često i gubi zbog sitnih interesa.

Kada se postane vladar, negde se takav i rodi, odmah se liše svih tragova morala, ako ga je i bilo makar u tragovima. Jedino važno je što duže vladati, a za to je svaka vrsta morala i pameti samo nepotrebni balast. Pohlepa se razvija, koriste se sve naučene istorijske manipulacije strahom. Plaše nas ratom, bedom, glađu i ostajanjem bez najbližih. Cepa se porodica, uništava školski sistem, pravi se medijski mrak. Što duže jedna zločinačka organizacija sprovodi svoj teror, to je on pogubniji po sve što život čini dostojanstvenim i svrsishodnim. Razvija se svest sluge i podaništva kao način kako se jedino može preživeti. Vladaru trebate što gluplji i što uplašeniji. On će umesto nas misliti, raspolagati našim parama, pa ako treba i ako se on oseti ugroženim i vašim bednim životima.

Da li to znači da gubite i pravo da raspolažete sopstvenim životima. Naravno. Kada se budite i ležete sa strahom, onda nemate ni najosnovnije pravo na vlastito mišljenje. Nekad je važila izreka, mislim, dakle postojim. Sada ste miševi koji trpe sve da sačuvaju pravo na bedu od svog života. Ne mislim, dakle ne postojim kao čovek, ali evo dobar sam rob i sluga svom gospodaru. Možda me i poštedi. Da li smo mi i dalje narod koji se ponosi Obilićem, Karađorđem, Rajićem, dedom solunskim herojem. Nismo, mi smo narod koji ne misli, koji gleda sebe i čija su moralna načela prodata za bedni parizer i jaje od par dinara. Ne znam čemu citati Mišića na zgradama koje smo poklonili okupatorima.

Da li ćete vi na vlasti i vi njihove sluge po ustanovama i institucijama u kojima primate crkavicu od nas još većih siromaha, shvatiti da imate jedan život i da on nije u rukama tih diktatora i ucenjivača, već jedino stvarno vaše vlasništvo. Nemate vi ništa drugo, a sretni ste dok bijete i kradete za one koji vas preziru više nego mi što trpimo vašu tiraniju. Nećete u istoriju osim kao deo crne hronike ovog naroda, kao kuge koja nas je snašla. Nama nade da moral ikada nađe put u ta ledena srca i glave. Svi gradimo svoj život kako mislimo da treba, činimo dela koja govore o nama, znajte da je vreme usud i sud, a nikada vas niko pomenuti neće osim kao deo velikog zla.

Sve dođe i prođe, ali vi niste zaslužni da, ikada, neko bilo šta pomisli o ovome, osim kao o nesreći najvećom do sada. Spavaj Srbijo.

Nemoj se buditi dok god si uplašena.

Đorđe Vidović, SSP Blace