Srpski egoizam, umišljeni hedonizam

Nema jačih, nema boljih, nema pametnijih, sve smo „naj“. Kad kažemo da smo najbolji, obično smo poslednji i na crnoj listi zemalja. Možda smo se preradovali prerano, dok smo svesno izgubili identitet, hvatajući se za brze pruge i vozove koji ne vode nikuda.

Zašto nismo sačuvali kulturu našeg naroda, nego čeprkamo po tuđim običajima, nesvesno tražeći nazad, ukradeno ?

Retka smo sorta ljudi, puna su nam usta, džepovi su nam prazni. U licu smo sivi, mnogo žurimo, malo spavamo, šta ćemo, kad mislimo da smo najjači.

Potamaniće nas nedostatak empatije, tu smo bolest zapadnu zapatili kao korov. A korov se teško čupa, ako nemamo jaka sredstva da ga uništimo. A nemamo sredstva ! Izgubili smo sva prava nad sobom. Neko drugi mora da ti kaže šta da radiš, ubedili nas da mi to sami ništa ne znamo. Prihvatili smo čuvenu „Znam da ništa ne znam“ misao, pa dižemo obrvu i nos kao da smo mnogo važni. Srbi nekad plevili bašte, danas ne umeju tuđu travku na svojoj zemlji da istrebe. Jeste, mi smo najbolji možda za nekoga, ali neka o tome dela govore, neka nas drugi pohvale, neka zaživi u nama samokritika. Možda svane, kad se smrknemo sebi ovako nosati, najveći.

Prvi umiremo, poslednji stižemo. Hvalimo se verovanjem, a psujemo Boga. Ako još dalje koraknemo, porobljeni na srpski svojstven način, ode egoizam u lažni hedonizam.

Ivana Đurković