U kuršumlijskom planinskom selu Sagonjevo Radovan Radovanović (73) je rešio da svom pokoljenju ostavi trajni trag o prohujalom vremenu i zato je od dedine letvare napravio muzej. Sve je počelo kada nisu znali šta će sa tom kućicom. Gledajući je Radovan nije želeo da ona postane hrpa otpada i da vremenom potpuno istrune, pa je uredio i u dve sobe smestio istoriju od sto godina njegove porodice. Najstariji predmeti u njoj su krst i sofra s kraja 19. veka, odnosno kada se njegov pradeda nakon oslobođenja od Turaka doselio u kuršumlijski kraj i selo Sagonjevo.
-Kada je otac podelio mene i brata, ta kuća je ostala da kažemo na ničijoj zemlji. Dugo sam je gledao, posmatrao. Nisam želeo da doživi sudbinu mnogih kuća u selu koje su iz tog perioda, ali nisam znao koju namenu da joj dam. Zatim sam čisteći plevnju koju smo rušili našao mnoge stare stvari i tada rešio da ih očistim i smestim u dedinu kuću- priseća se Radovan kako je došao na ideju da od zaborava i zuba vremena otrgne kući i sačuva njegovoj porodici drage uspomene.
Nakon što je očistio i popravio pod u kući, krenuo je da iz podruma, tavana i plevnje vadi davno zaboravljene stvari. I njih je čistio, farbao, ali im nije menjao autentičnost.
-Na plevnji sam našao i očevu kolevku, razna vretena, čak i prastaru mašinu za kucanje. Svi ti predmeti su me vratili u davna vremena, i vremena o kojima sam slušao priče. Oni nemaju neku materijalnu vrednost, ali su meni dragoceni- objašnjava naš sagovornik.
U nasleđe je ostao i dedin krevet, par sukanih pantalona pravljenih od konoplje, šinjeli i oprema iz raznih ratova dvadesetog veka, po neka fotografija i mnoštvo predmeta za kuću. Tu je i prvi kalup za bakin kolač, sprava za prženje kafe, verige, štavljeni kožni džak sa vunom,lampe, pegle iz raznih perioda….
-Sećam se, sedamdesetih godina sam počeo da radim u policijskoj stanici u Žitorađi i jednom prilikom sam zbog bojlera koji smo imali, išao na raport. Bojler ispod sebe ima malo da kažem furunče i ono zagreva vodu, jer tih godina nismo imali struju. Imao sam slobodan dan i vratio se kući da se okupam, ali em komandir sutradan dočekao na nož. Pitao me što sam išao kući. Objasnio sam da sam bio da bih se okupao i ispričao mu da imamo kupatilo, bojler i sve što treba. On se još više naljutio uz opasku da se on kupa u lavoru i da mu ništa ne nedostaje- priseća se nevolja koje su mu na poslu izazvale bojler u to vreme čudo i za već sredine.
Zbog onog prastarog krsta koji je doneo njegov pradeda je takođe išao na raport, jer ga je doneo u policijsku stanicu.
-Bio je to prvi krst koji je unesen od posle Drugog svetskog rata u ovu policijsku stanicu- objašnjava Radovan.
Svaki dakle predmet u ovom kućnom muzeju ima svoju priču i sudbinu i one oživljavaju neka davna vremena i slikaju život u prošlosti.
Bogatstvo Radovanovića je i prvi prislušni aparat. Kako nam objašnjava sagovornik, on se stavljao ispod stola i razgovori su snimani na traci koja se kasnije preslušavala.
-Sve što smo imali i što nije zagubljeno, propalo i polomljeno dobilo je svoje mesto ovde. Ko zna, možda će buduće generacije želeti da vide kako se nekada živelo. Do tada, neka ova kuća priča svoju priču i živi svoj život- dodaje Radovanović.
On se hvali i šporetom na drva, za koji kaže da je siguran da se nigde ne može naći. Podseća na sadašnje odvojene elemente savremenog šporeta, gde je na jednoj strani da kažemo prastara ugradna rerna, a na drugoj, potpuno odvojena ugradna ploča.
Po planinskim selim u okolini Kuršumlije bezbroj je letvara, većinom polusrušenih, koje su imale svoje sudbine i svoje priče. U njima su zarobljena vremena i sudbine, ali ova kuća živi svoja sećanja i tako će biti dok je Radovanovića u Sagonjevu.
The post SAČUVANO OD ZABORAVA appeared first on Prokuplje press.
