Rođeni smo sa posebnim elanom za slobodu duha

Pričam vam priču... Davne 90-te pa i nisu baš toliko davne kad ih se svi mi sećamo…

Nama deci možda i nisu toliko teško pale koliko našim roditeljima.. Tada si mogao da se igraš ispred zgrade od jutra do sutra. Pamtim onih kaubojskih igrica kamaj kamaj, kada je jedna ulica ratovala sa drugom. Pravili smo praćke, a zima kad bj došla bile su aktuelne sličuge od gajbi.

Nismo marili za kišu, nije nam smetalo da pokisnemo do gole kože i tako skvašeni da utrčimo u prvi ulaz zgrade i sačekamo da stane, jer igra mora da se nastavi. Večita polemika ko će da drži ,a ko da igra lastrež. Žmurke se nisu preskakale ni jedno veče.

Srećno detinjstvo. Tada smo trčali u zgradi od vrata do vrata i zvonili jer nam je bilo dosadno. I oni momenti kad čekaš vruć hleb iz pećnice i do kuće pojedeš celu trećinu hleba bili su nezaboravni.

A onda je došlo vreme kad smo čekali zejtin i šećer u red i momenat kad dođeš na red, a prodavac ti kaže nema više. A ti prestajao celo prepodne čekajući svoju flašu zejtina.

Bilo je lepih i teških trenutaka, ali se svi pamte posebno.

Sećam se kad se mi deca ispred zgrade skupimo sa jednim mini radiom i pratimo utakmicu Crvena Zvezda –Partizan. Navijali smo i radovali se na sav glas. Pevali navijačke pesme i viorili srpsku zastavu, jer mi smo patriote u srcu.

Eto mi deca devedesetih rođeni smo sa nekim posebnim elanom za slobodu duha sa dušom velikom kao kuća.

Ovo danas nije isto.

Znali smo da se radujemo sitnicama, znali smo da delimo i dobro i loše. Nismo imali kad da mislimo i kalkulišemo, nismo imali kad da vagamo. Išli smo srcem.

Danas je drugačije. Novac uspeh i raskoš su učinili da većina postane hladna i bezosećajna. Bez empatije prema drugima.

Volela bih kad bi naša deca mogla da vide tu lepotu detinjstva tada ... Srećne, ali i teške 90-te ..

Marijana Spasić

P.S. Šaljite nam i Vi Vaše viđenje vremena koje je za nama... na mejl: prokupljepress@gmail.com ili u inboks