Među papirima koji su bili u prašini (a prašinu smo skinuli), našao se i jedan od velikog značaja. Zapušteni predmeti isplivali su na površinu. Po statistici, najvažnije zločine, rasvetlili smo. Bilo je tu mnogo imena, poznatih i nepoznatih, međutim, neka su nesvakidašnjica. Nismo spavali noćima. Uspeh je ipak, noćna stvar. Kažu kako mi pisci, novinari, držimo svet rečima u šakama. U obe teško staju svi prašnjavi papiri. Kad stanu, prašina sama pada, dok je tresemo, drugima podrhtava tlo. Biti žena u širokim nacionalnim krugovima, nije nimalo lako. Protežeš se daleko iznad granica drugih. Da, govorim više jezika, samo srpskim baratam, sprovodim. Nikada nisam pokazivala sva umeća, jer nisam postigla da u isto vreme prevrćem po papirima. Nekima se imena zamutila na prvom slovu, valjda ljudi okretali šolje, ne bi li pogledali u budućnost. Danas su to teško prepoznatljivi ljudi. Od njih je vreme napravilo zalutale u prostoru. Na slobodu su pušteni samo oni, koji su se pokazali korisnima, beskorisni su u lancima koje su sami učinili nesalomivim.
- Jure me zbog papira, daj, vadi to iz fioke – rekao mi je Bane.
- Neka traže od mene. Rekla sam, rasvetljeni su.
Znate kako to ide. Mora lepo da se kaže. Jer lepa reč stvarno otvara sva vrata, ne samo gvozdena, nego i stara zarđala. Sve arhaično pretvorili smo u inovativno.
(Više o tome, u novoj knjizi)
Ivana Đurković
