Ponosno Vam predstavljam pesmu mladog Blačanina, koji zna koliko vredi priroda i zna da čuva ono što ima, jer u svetlu najave da će se rude kopati i u selu kraj Blaca, ustao je da kaže ono što misli.
“Dve hiljade stota, sanjao sam, kaže: Nešto što se zove voda neki ljudi traže. Kažu da bi bilo to svetsko otkriće, kad našla bi se tečnost što služi za piće. Stari se još sećaju da nekad postojaše, sa izvora i reka, pa onda u flaše.
Sanjam svet baterija, ima svaka zgoda, ma dosadni su neki, šta im je to voda? Pominju neko drveće, od kog se prave daske, kažu tad se živelo bez boce i maske. Sve je tako lepo, neka braon jalovina, upozna'h smešan termin, šta je bre "hladovina?" Poče'h da se smejem, jedan starac reče :”Planine su nam bile od litijuma preče”.
Šta bre ovaj mlati, iz kog je on vremena, pominje neko žito i druga semena? Kako bre iz zemlje može nešto nići, slušam i ne verujem, umor će me stići?
Sanja'h tako svašta, ne sećam se ni pola, vide'h da na nebu lete neka kola. Konačno se budim, na javi sve je čisto, prelistavam štampu, ma ko' u snu isto... Popi'h čašu vode, u život me vrati, čitam i kod mene oni će kopati!
Nanjušile svetske face, i "guljavo" moje Blace! U novinama grad smo čest, pod rednim smo brojem 6! Od pustoga ne možete napraviti veće štete! Pa s' toga vas zamoljavam, hoću mirno sad da spavam, klonite se mog gradića, u pitanju je samo sića.
U Nemačkoj ima više da se kopa i eksploatiše. I Rio Tinto dobro zna sve ovo što pričam ja! Udruženi zato svi sad ponosno hodajmo, oni će nuditi, ne prodajmo!”
Miloš Lović
