Liso

Sećam se, kao dete, deda je imao psa koji se zvao Liso. Bio je boje kurjaka sa tužnim, crvenim očima.

Veran do nivoa boli. Živeo je vezan na lancu, radujući se svakoj korici sasušenog hleba. Noću bi ga pustali s lanca, da bi čuvao imanje.

Jedne zime se pojavilo besnilo. Došao je veterinar s kožnom torbom, u vakcinaciju. Ali, za Lisa je bilo kasno.

Stric ga je vezao lancem za drvo, doneo lovačku pušku i pucao mu u glavu.

Nisam obraćao pažnju na mrtvo telo boje kurjakla, poleglo po snegu koji se pod njim otapao.

Gledao sam u jato crvenih kapi krvi, koje koje su se iz njegove glave razletele ka nebu.

U proleće su se pojavile prve majske trešnje. Bile su neobično jarko crvene.

Nisam nikad ubrao ni jednu.

Jer u svakoj od njih sam video Lisove tužne crvene oči.

Slavko Mali