Koliko je radija u jednoj kući, nema u čitavom gradu!

Kuća Zorana Vukajlovića (63), radio-amatera iz Prokuplja, prepuna je radio prijemnika, koji datiraju čak i s početka prošlog veka. Njegova ljubav prema talasima koji su obeležili 20. vek i dalje traje i posvetio joj je život. On je i predsednik radio-kluba „Toplica“ u Prokuplju a nedavno je  deo svoje kolekcije izložio u Narodnom muzeju „Toplice“.

Njegova ljubav prema radio- prijemnicima započela je šezdesetih godina prošlog veka. Sada u kolekciji ima najmanje 150 komunikacionih uređaja i difuznih prijemnika. Oni su svugde po kući, a Vukajlović ima nameru da napravi sobu samo za njih...ipak,nekako odugovlači.

-Da,da, malos e nerviraju ukućani, jer gde god se okrenu je neki radio, prijemnik, neka moja skalamerija- šali se naš sagovornik.

Kaže da je prvi radio u njegovoj kući kupljen 1965. godine.

-Tih godina samo je jedna porodica u komšiluku imala radio. Bio sam mali, ali sam stalno išao kod komšije da slušam. Ali, komšija je imao dve ćerke, mnogo više od mene i starije koje su me svakog dana vukle za uši i tukle. I jednog dana, tata je poludeo, podigao kredit i kupio nam RR240 dufuzni aparat- priseća se Zoran.

Taj radio je obeležio njegov život i postao hobi kojem se i danas bavi.

-Onda su dolazili drugi, tako da je sada kolekcija zaista velika. Većina radi, a oni koji ne rade, mogu da prorade, ali je teško pronađi deo koji je iz istog vremena, zato ih ne diram- objašnjava Zoran.

Najdraža su mu tri i to iz Drugog svetskog rata. Najstariji koji ima i jedan od omiljenih je „Anton“, nemački radio koji je pravljen u Lajpcigu od 1937. godine i služio je za nemačke podmornice, zatim je tu „Torn“  napravljen malo ranije između 1935. i 1945. godine i ratni srpski iz takođe Drugog svetskog rata.

-Onda su dolazili ostali sa svih kontinenata. Prosto, to je svet u kojem sam ono što jesam i koji je moj hobi i ljubav. Svi imaju neku svoju posebnu priču i želim da ih bude još u mom životu- naglasio je on.

I tako, priče se o sudbinama radio-aparata vret po glavi našeg sagovornika. Najdraže mu je kaže, kada je od prijatelja iz Novog Sada dobio QRP 805 koji je jačine svega jedan vat.

-Imao sam dva bagrema u dvorištu i po tri puta dnevno najmanje sam se penjao na njih kako bih uspeo da dohvatim signal. Bila je to najlepša vežba u mom životu, tih osamdesetih godina- priseća se Zoran Vukajlović.

Godine su prolazile, prijemnici se dodavali i sada je to pozamašna zbirka, kojom se Vukajlović ponosi. U njegovoj kući je dakle sve ono što je već zaboravljeno i što se retko u kojoj kući, čak i u podrumu čuva.