Kidanje niti gradske memorije

"Severno od Save i Dunava nastajala su nova, ušorena, dakle ortogonalno regulisana sela, od kojih su neka posle neosetno prerasla u male gradove. Tip civilizacije se od grada širio prema selu. Na južnoj polovini srpskog prostora stvari su stajale sasvim drugačije. U rudimentarnim procesima urbanizacije ne samo da grad nije mogao uticati na selo, već je selo, sve do najnovijeg doba, uticalo na navike gradskog života.

Taj i takav obrnuti proces da se veoma jasno videti sa jedne starinske fotografije koja se u Prokuplju čuva u gradskom muzeju. U pitanju je panorama grada, očevidno snimljena u poslednjim danima turske uprave, pre no što će ovi krajevi pripasti Srbiji. Izgleda prosto neverovatno koliko se samo za jedan vek posle Berlinskog kongresa promenio gradski i prigradski pejzaž u dolini reke Toplice. Tursko Prokuplje se nalazilo u ogoljenom predelu koji, valjda zbog anadolijskih koza, doista podseća na Malu Aziju. Za uzvrat, a to se čak i na fotografiji da videti, grad je prepun bašti i topola koje izranjaju između skladno modeliranih krovova kuća i konaka.

Danas bismo rekli da je tursko Prokuplje bilo neka vrsta orijentalnog garden cityja u devastiranom pejzažu. Samo za nekoliko generacija docnije, slika se obrnula. Tradicionalna ratarska kultura pretvorila je dolinu Toplice u pitominu, ali je i Prokuplje pretvorila u veliko, neubedljivo regulisano selo sa jedva nekoliko atributa početne gradske evropeizacije… Kasarne i železničke stanice ili sreska načelstva, iako začudo dobro isprojektovani i dobro izvedeni, delovali su u našem podneblju kao objekti iz nekog drugog sveta.

Scenografija Arkadije se na prelazu vekova naglo menjala. Patrijarhalne zadruge su se raspadale, rasturala su se velika porodična imanja, a kućni zanati trnuli. Selo je već uveliko siromašilo, a varoš i varošice su se prilagođavale prilično nesigurno, čak i zbunjeno, početnim urbanističkim normama."

Bogdan Bogdanović - Tri ratne knjige

Tekst objavila Milena Biljane Ivanović