Mesecima, skoro godinu, zaspim i budim se sa istom mišlju: „Jel moguće?“ Tako…prolazi vreme i jedino to se dogadja u mom životu. Sve drugo je stalo. Malo je ovo godina za kraj, ali mnogo ih je za novi početak. U danima iza sebe, otkako sam ostala bez posla, pokušavala sam da objasnim sebi da nepravdu moram da prihvatim kao sastavni deo svog života, da je ovo još jedna nepravda u nizu i tako to. Sastajala sam se sa ljudima koji su doživeli isto što i ja i planirali neke zajedničke akcije. Okupljali smo se na seansama kao uameričkim filmovima kad se okupljaju alkoholičari, narkomani i slični, pokušavali da pomognemo jedni drugima. Razgovarali i plakali zajedno.
Pokušavala da nadjem neki posao, mali je grad, nisam član stranke, htela da radim nešto samostalno, nemam pare, školujem dete. Krenula sam da spremam hranu, sredjujem kuću, peglam, slušam glasnu muziku, trčala u kraju, pešačila, igrala igrice…. jednom sam plakala ceo dan i celu noć pa me vodili kod lekara. Slala sam CV nekim firmama, nikad mi se nisu javili. Pokušavala sam da učim, da se dalje usavršavam, ali, kažu, moraš da imaš vezu za to polaganje… sad prodajem knjige, bolje… da me ne podsećaju na još jedan neuspeh. Isterivala pravdu u raznim oblicima, trpela pretnje, uvrede i bahaćenje moćnih.
Šta je najteže? Pa nemoć…
Potpuno, beznadežno nemoć pred Nepravdom!
U društvu gde je poštenje i dobrota slabost i gde si nepoželjan ako nisi njihov, NEMOĆAN SI! A vi, vi koji ste sačuvali svoj posao za bednu platu, koji slušate glavnog za koga svi do jednog pričate da je lud, mislite da ste baš vi zaslužili da budete tu gde jeste. Čime? Time što ste jurili veze, učlanjivali se u partiju, jurili sigurne glasove, botovali, išli po autobusima, plakali za poso? Ponosni ste na to? Rekla bih da jeste jer nije vas sramota da se hvalite svojim radnim mestima, da se slikate, slavite… Za vas vreme nije stalo?
Zar vas nije sramota što ste ćutali, što zbog vas mi ne znamo kuda i kako? Da, zbog vas. Jer, da ste progovorili, podržali nas ovo ne bi prošlo. Kažete da nas podržavate….. hahahaa, izvinite, ali ne znam kako to mislite. Jel tako što ćutite?
Teško je preživeti…. Umem ja da budem siromašna, ali ne umem da podnesem nepravdu!
Moj prijatelj kaže: „dao sam im najbolji deo sebe, to se nije vrednovalo, ako se vratim mogu da vide moju najgoru verziju…!“
Sve u svemu, draga gospodo ćutači, jesmo, podelili smo se na one koji su prošli one koji nismo. Nikada više nećete moći da se iskupite za ćutanje, a mi ćemo se vratiti.
Dobro jutro. Želim Vam prijatan početak radne nedelje!
Jedan od nas sa druge strane
zar mislite da je to večno? Da vama ne može ovako nešto da se desi zato što ćutite…
The post KAKO PREŽIVETI GUBITAK POSLA appeared first on Prokuplje press.
