Kada se radujemo asfaltiranju, znači da smo u 21. veku na dnu

Očekujem, što da ne, jedan veliki vatromet, proslavu, fanfare i čak karneval jer se konačno, barem tako kažu nadležni, privode kraju radovi na asfaltiranju Ulice Arsenija Čarnojevića. Pa čoveče, epohalno:asfaltira se 1,5 kilometra gradske ulice! Neverovatan i za pohvalu vredan projekat. Evo, tačno mogu da zamislim u glavi tu kolektivnu radost koja nas prožima u trenutku kraja noćne more za sve žitelje ovog dela grada.

I ko bi rekao da će jedna gradska ulica da bude uređena? Da ima atmosferske odvode, koje kao ni ove po centru koje imamo, niko neće da čisti, ivičnjake, trotoare, vodovodnu mrežu, asfalt. Ej, čudo jedno je taj asfalt, mnogo pametna stvar, lepo kao po pisti letiš svojim vozilom.

Znate šta, jadni smo mi kada nam je za četiri godine, da ne idem dalje, ali aj mogu da kažem za 12 godina, uspeh asfaltiranje jedne gradske ulice, pardon dve i Ulica Milena Jovanovića se radi, jedna promašena industrijska zona i otvaranje Lidla.

I nema veze što ćemo da otplaćujemo kredit u budućnosti. Neka o tome misle naša deca, i nama su roditelji ostavili iste muke.

Ali, setićemo se da su i oni žuti, koji su i sami zaboravili kada su bili na vlasti, podigli kredit, a godinama su nas ovi sada na vlasti podsećali na taj kredit i to je bila glavna mantra svih njihovih govora i opravdanja.  (Počeh da zvučim kao ovi sad na vlasti....). Ali, nekako od kako su oni podigli kredit ne pominju više onaj žutih.

Dakle, želim samo da kažem da smo dotakli dno, kada se neizmerno radujemo asfaltu u jednoj gradskoj ulici, kao najvećem uspehu ikada, koji je inače i postojao u ovoj ulici, ali je neko odlučio da mora da bude nov. Što li, baš se pitam.

Tužno je sve ovo, a deca će eto da nas proklinju, kao što smo mi proklinjali naše roditelje krajem devedesetih i pričali da su nam uništili živote i zadužili nas do guše. Nije do vlasti, do nas je, jer se bukvalno držimo onog:“ Život čine male stvari!“

Biljana Roganović