Imamo li mi grad?

Sem u statusu, koji je opet nepotpun, s obzirom da na primer nemamo komunalnu policiju, bazen, sportsku halu, sadržaje za decu, dovoljan broj stanovnika, bioskop, klinički centar, fakultet, adekvatnu infrastrukturu, zavod za javno zdravlje, Prokuplje Grad nije grad.

I to se vidi na svakom koraku, ali eto ta veštačka tvorevina, ideja jednog funkcionera lokalnog SNS na papiru postoji. Hvalili su se naprednjaci statusom grada, a onda smo shvatili da je on njima važan zbog dotacija iz državne kase, koje opet nekako neprimetno prolaze, kao da ih sipaju kroz sito.

Čist imaginarni svet, kao i sve u našoj nekada lepoj opštini.

Imaginarni su i projekti i to oni kapitalni, na koje nas svakodnevno podsećaju ovi na vlasti. U njihovom svetu sve je idealno i savršeno, mi smo Grad sa velikim G u njihovim ustima i uopšte ne znam što se eto žalimo, kukamo, tražimo, hoćemo, kada sve imamo. Eto, otvorili nam LIDL, sad će i tržni centar i šta bismo mi još?

E Grad je bre grad bez obzira na kratere na svakom koraku, halu koja još uvek nema upotrebnu dozvolu i ne postoji jer je ugašena ustanova kojoj je pripadala. Bez obzira što nemamo bazen koji ima svaka manja sredina (milion puta pomenuto u tekstovima i još će se milion i jednom pomenuti a ništa se neće promeniti). Bez obzira na nepostojanje komunalne policije kojoj je zadatak da barem drži koliko- toliko čiste i prohodnim one rupe od ulica i trotoara.

I Grad ima gradonačelnika, Gradsko veće, Skupštinu, sve o našem trošku. Ima i stranke, odbornike opet o našem trošku. To stvarno imamo. I to je ono jedino što imamo. Sve ostalo je kao neka noćna mora iz koje se nadamo da ćemo se probuditi.

I tu je najveći problem, što se samo nadamo...

 Biljana Roganović