HRABRO SRCE OBIČNOG MLADIĆA
Godinu za nama obeležio je jedan mladi Prokupčanin sasvim drugačiji, poseban po volji i hrabrosti. O njemu sam pisala pre nešto više od dve godine, kada sam zapravo saznala pored kakvog hrabrog čoveka svakoga dana prolazim, a da nisam znala koliko je snage u njemu. Od tada, on je postao jači, snažniji, njegove poruke su obišle čitavu Srbiju, ali je meni, taj moj prvi razgovor sa njim, ostao trajno najlepše sećanje na divnog čoveka. Reč je o Đorđu Mitroviću, koji je dugo krčio sebi put i čija odlučnost je dokaz da se sve može. On je zapravo motiv svima nama, da nikada ne odustajemo.
Želim da Vas podsetim na tu priču i taj naš prvi susret, 23.januaraa 2022. godine.
“Kada misliš da nemaš snage da nastaviš sa životom jer je naišao težak period, moraš da ustaneš i da se boriš, pošto je jačina čoveka upravo u tome da prevaziđe sve životne nedaće.
Primer koji treba da se sledi je Đorđe Mitrović (23) iz Prokuplja koji je 100 odsto invalid od rođenja, a koji uspravno korača i ne jadikuje nad svojom sudbinom.
On je simbol optimizma i životne radosti, koji svojom pričom i stavom uliva nadu ostalim ljudima. Boluje od artrogripoze, koja ga čini invalidom, ali se ne predaje. Trenutno je na master studijama u prokupačkoj Visoko poljoprivredno-prehrambenoj školi strukovnih studija, na odseku za fitomedicinu.
– Oduvek sam bio takav, borac, i to je tako zahvaljujući mojoj porodici i sredini u kojoj živim, koja mi je najveća podrška. Rešio sam da javno govorim o sebi kako bih motivisao druge da ne posustanu i da nastave da se bore u životu, bez obzira na to šta ih snađe – kaže za Kurir ovaj mladić, u čijim očima se naziru snaga koja pomera planine i vedar duh koji otklanja sve tamne oblake života.
Zbog okruženja ne oseća da je osoba sa invaliditetom i to što slabo može da koristi ruke ne smeta mu da u svemu bude kao drugi.
– Treniram fudbal i košarku, svakodnevno po tri sata radim vežbe koje sam naučio u Ribarskoj Banji i idem napred. Jedino tako se može. Naravno, bilo je i teških trenutaka, ali i u njima kažem sebi da se ne sme posustati i onda krećem dalje. Najveća barijera koju sam imao bila je kada je trebalo da upišem školu. Mojoj majci su predlagali specijalnu, ali doktorka koja me je lečila u Tiršovoj i nekoliko puta operisala pošto su mi stopala bila spojena sa zglobovima preporučila je običnu školu. Usledila je sila psihotestova i sve sam prošao kao natprosečan. Konačno, posle svega, krenuo sam u običnu školu i evo gde sam sada – seća se naš hrabri sagovornik.
Njegova misija je, kako kaže, da pomogne drugima da se bolje osećaju i da nauče, kao i on, da je život samo jedan i da ga treba iskoristiti.
– Sreća je u nama samima. Ne stidim se svojih krivih nogu i ruku i oblačim šorts kada treniram. Sa prijateljima idem u noćne klubove, družim se. Iako su rekli da ću večito ostati u kolicima, evo, vidite, sam hodam i krećem se. Sa rukama sam još slab, ide to sporo, ali ne odustajem – dodaje naš sagovornik.
Upornost, strpljenje, želja su vodili Đorđa kroz život. Uz podršku porodice i prijatelja, on sve više jača. Ruke su mu slabe i ima problema da se obuče i okupa, a sve ostalo radi sam. Vežba i nada se da će i one ojačati i da mu više neće biti potrebna pomoć drugih.
– Ja prkosim vremenu u kojem živim, jer se zdrave osobe stalno žale, a ja hoću svojim primerom da im pokažem koliko su srećni i da treba da budu jaki – poručuje Đorđe.
Da bi pokazao svoj optimizam i ispričao životnu borbu, on je sa Društvom za cerebralnu i dečju paralizu u Prokuplju, čiji je član, snimio film, počeo je da piše knjigu o sebi i svom iskustvu i trudi se da svoj optimizam prenese i na druge.
Osmeh ne silazi sa Đorđevog lica.
Raduje se svakom razgovoru, trenutku, danu, prijateljima, porodici, prirodi i životu. Korača hrabro i ne odustaje, a sve nevolje koje naiđu za njega su izazov i trenuci koji su sastavni deo života. I nikada ga nećete videti da kuka ili da se žali. Za njega je život čudo i želi to da kaže svima!”
I objavio je svoju knjigu “Drvene lutke” i ide dalje, Učestvuje u humaitarnim akcijama I pomaže ljudima da shvate da to što nemaju sve, ne znači da su nesrećni i da treba da odustanu.