U ulici Jovana Dučića, jednoj od retkih ulica u Prokuplju koja je mirna za život a opet dobro uređena tako da čak ima i trotoare, što nam je skoro nezamislivo, zatekli smo prizor koji nas je raznežio. Deca se i dalje igraju “školice”.
U ovo naše novo vreme, kada smo svi robovi one male sprave koju zovemo mobilni telefon, prava je retkost videti decu bez istog. Telefon je deci zamenio drugare, bake i deke pa čak i roditelje. Roditelji i sami u moru svojih problema olako pristaju na to da deci daju da telefon koriste kada i koliko žele, potpuno nesvesni posledica koje ova sprava može da ostavi na malene dečije živote. Tako nam je lakše, tako i mi odrasli funcionišemo.
Kada ste poslednji put videli decu koja igraju školice, badminton, između dve vatre, preskakanje vijače ili bilo koje druge igre koja je nama služila da ubijemo vreme ali i da se razvijemo u zdrave spretne jedinke?
Doduše da pitamo i za odrasle, kada ste poslednji put videli roditelje koji sa decom razGovaraju a da niko u ruci ne drži telefon?
Deca nas ne slušaju šta pričamo već oponašaju ono što i mi radimo. Ni jedno dete nema odgovornost za previše korišćenja telefona, za to su isključivo odgovorni odrasli.
Ali vratimo se na ulicu gde je moguće da se deca neometano igraju. Većina ulica u našem “domaćinski” vođenom gradu postala je jednosmerna silom prilika, u svakoj su parkirana vozila s jedne strane a na prste jedne ruke mogu da se nabroje ulice sa uređenim trotoarima. Dakle naša deca ne mogu da se igraju u svojoj ulici kao mi kada smo bili deca. Oni se više ne druže na isti način, doduše svI smo prestali da se družimo i da provodimo kvalitetno vreme jedni sa drugima. To je to novo normalno.
Kad smo već kod ulica i parkinga da pomenemo i sledeće. U ulici kod Tatkove škole koja je služila deci za igru jer ju je vrsni stručnjak, saobraćajni inžinjer Vojislav Ilić zabranio za kretanje vozila nakon što je tu pregaženo dete, naši “odgovorni” upravljači gradom su tu napravili parking. U njihovom poznatom maniru da građane ništa ne pitaju, i pored otpora onih koji tu žive ali pre svega potpuno gazeći po bezbednosti dece, ulica gde su deca mogla da crtaju školice ne postala izvor prihoda privatnoj firmi putem naplate parkinga.
Ostaje da razmišljamo o tome da li bi se naša deca kreativnije igrala u ulici da im je ulica danas ono što je nama bila: bezbedno neformalno igralište bez parkinga i automobila.
Kako da svako od nas doprinese tome da se naša deca ponovo igraju kao mi nekada, jel to samo do roditelja i li je to pitanje za sve nas?
The post DECA SE JOŠ UVEK IGRAJU ŠKOLICE appeared first on Prokuplje press.
