Dan kada je Prokuplje bilo na stadionu

Par puta sam nešto radio u Prokuplju... Setih se s osmehom sada jednog sportskog prenosa...

Za glavni grad Toplice me vezuju jako lepa sećanja, pre svega zbog nekih dragih ljudi koji vode poreklo otuda (super likovi, žive svugde po svetu od Niša i Beograda do Regensburga i Pariza) ali i zbog par događaja koje pamtim iz svog „prošlog“ života dok sam radio na radiju.

Bila je 1994. zove me kolega sa Bellamija Neško Ilić i kaže, brate ima tezga u Prokuplju, treba nam komentator, dobro se plaća.

Šta treba da komentarišem, pitam ga, a on kaže, ne znam brate igra se neka istorijska utakmica!

Inače sam već znao da Topličanin i Javor iz Ivanjice igraju baraž za istorijski ulazak u 2. saveznu ligu! Prvi meč je Topličanin izgubio sa samo 1:0, šanse Prokupčana su dakle ogromne, što je bilo dijametralno suprotno od velične stadiona koji ne može da primi više od 1000 gledalaca pa predsednik opštine želi da celo Prokuplje (prvi put u istoriji) i po mogućstvu veći deo Toplice gleda to nekako uživo na televiziji.

Naravno, ne treba da vas podsećam, u to vreme nije bilo privatnih televizija, a Neško je imao drugare tamo preko puta NITEX-a koji su se bavili opremom za satelitsku TV i predajnicima. Oni su, dakle mogli da sprovedu u delo prvi prenos jednog sportskog događaja uživo. Fali im samo komentator.

I tako, bilo je lepo subotnje jutro kada dođosmo u Prokuplje. Grad okićen srpskim zastavama, oseća se svečarska atmosfera na svakom koraku. Bilo je to vreme kada je izvan Beograda sport još uvek pripadao rekreaciji i zabavi, a ne biznisu i mafiji. Celo Prokuplje je živelo za taj meč. I primi nas gradonačelnik. I odemo na doručak. I bi lepo. I dođe vreme da odemo na stadion. Mislim, o svim ovim etapama našeg boravka u Prokuplju, dala bi se napisati po jedna lepa priča, ali niti želim da tračam niti vi imate vremena i volje da čitate nešto dugačko.

Meč je bio zakazan nešto oko 14 sati, raspitujemo se usput gde je stadion, za koji Prokupčani, naravno ne koriste te rogobatne engleske reči već ga zovu prosto srpski: igralište.

Stižemo oko 10 da postavimo predajnik i opremu. Meštanima je već bila najavljena frenkvenca na kojoj će moći da gledaju ovaj najvažniji meč u fudbalskoj istoriji Toplice.

Stadion je imao samo jednu tribinu. Zapadnu, ali je za tu priliku na njoj od greda i dasaka bila napravljena i još jedna manja bina za TV ekipe. Kada sam se popeo gore primetih ogromnu (7-8 kila tešku) već postavljenu Yu-matik kameru sa nalepnicom JRT. Ubrzo dođe i snimatelj koji nas pozdravi dobrodušno i sa takvom kolegijalnošću kakva se retko sreće. Naravno, još jedan dokaz da su najveći majstori svog zanata bez kompleksa, najprirodniji i najveći i u životu. Dame i gospodo: Blagoje Topličić lično.

Bilo je ostalo još sat i po do početka okršaja ovih dvaju fudbalskih titana, pobednika Srpske lige „zapad“ i „istok“ kada sam posumnjao da je vrag odneo šalu. Naime, iz jednog autobusa, na tribinu se popeše 50-ak specijalaca sa sve onim dugačkim palicama, šlemovima i štitovima. Među nindža-kornjačama prepoznah (pozdravismo se) i komšije Durlanace: mog školskog drugara Denisa, komšu Saleta Radakovića i Cveju. Sva trojica naoružani do zuba ali lepo raspoloženi. Pitam ih, što su došli, kažu da je u niški SUP stigla informacija da je tog jutra cela Ivanjica krenula ka Prokuplju te da je reč o meču visokog rizika.

Nešto kao Flamengo – Vasko de Gama u Brazilu, pomislih što mi još više pojača adrenalin. Rekoh vam već da je ovo bio revanš meč te da su Prokupčani svoj optimizam gradili na činjenici da je u Ivanjici Javor pobedio sa samo 1:0. Na već dupke punoj tribini, vidim jedan prazni, mali ograđeni deo (kavez) u koji treba da uđu gosti iz Ivanjice. Prokupčani pevaju, navijaju… ne štede grla ni dlanove! Našli se tu neki trubači, nemaju pojma o čemu se radi, ali sviraju Džurdževdan, Kalašnjikov, Vidovdan, Crne kose raspletene guste i ostale navijačke hitove. Dižu Romi tako atmosferu, kad se na horizontu iza stadiona ukazaše autobusi… najpre 2 pa 4… pa 5 pa deset… pa svih 20. More autobusa.

Toga dana je braćo i sestre, Ivanjica frontalno napala Prokuplje sa preko 20 autobusa! Još se nisu ni zaustavili kad iz njih počeše da iskaču navijači. I oni poveli trubače. Mešaju se muzike ko u sutomorskim kafićima. Pokušavaju da uđu svi. Nemaju karte. I šta ćemo sad?

Ništa, pokušaće na silu. Policija odgovara adekvatno. Prokupčani im zvižde, potomci Gvozdenog puka ne daju na sebe! I ovi zvižde. Vade iz džepa one sećate se tada bezvredne novčanice milijarde, ali ne vredi… nema više karata. Može ući samo 100 gledalaca u taj ograđeni deo dok ostalih 1900 mora ostati napolju. Opet zvižduci, dranje… psovke… počinje koškanje, vređanje… Oklopnici panduri bez mane i straha prave kordon između zaraćenih strana. U to vreme smo imali već građanski rat u Srpskoj krajini, Slavoniji i BiH, samo nam je falio još ovaj ovaj toplički ustanak…

Ovi iz Ivanjice brzo shvataju da nema šanse da uđu pa pređoše brzo na plan B u vidu manevra tako što su odvezli sve autobuse okolo stadiona te su pustili svoje navijače da se popnu na krovove autobusa. Preko puta, na istoku je bilo neko brdašce koje su ovi iz Ivanjice odmah zaposeli te se tako stadion Topličanina vrlo brzo našao okupiran i opkoljen sa svih strana.

Sa zakašnjenjem od samo 15 minuta počinje utakmica. Pršti na sve strane. Od delegata sam dobio protokol i sastav timova pa prenosim u najmanju ruku kao da se radi o polufinalu lige šampiona. Ponela me atmosfera. Svih hiljadu navijača na tribini viču iz bijelih grla ko da im je zadnje, ništa lošiji nisu ni ovi sa krovova autobusa. Brojčano su egal. Nebo nad Prokupljem bez ijednog oblačka, teren solidan za igru, ali mi sunce smeta da vidim dobro brojeve igrača (nosio sam tada sočiva) ipak se snalazim i zamišljam da zvučim u fazonu: Al Kantara do Firmina, Mbape do Neimara, Vidić do Ronalda, Prosinečki do Jugovića… Topličanin igra na sve ili ništa, Javor se zatvorio u bunker… Topličanin napada sve jače… igrao se dvadeseti minut: GOOOOL…

Nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao…

Topličanin vodi sa 1:0 čime je izjednačio rezultat i sada mu fali samo još jedan gol! Kakva radost na tribini, kakva tuga na autobusima. Javor na kolenima, a njihovi navijači sa autobusa uveliko informišu sudiju da je peder.

Prokupčani pevaju kolko ih grlo nosi. Ori se stadionom: GOOOORI MOORE TOPE SE PLANINE! (Ta im je bila najomiljenija)

Poluvreme. Pričamo sa kolegama iz Beograda. Imao sam tada 23 godine i čast da razgovaram s bogom među snimateljima. Nije nepoznato da je Topličić nekoliko puta samo jednom kamerom prenosio čitav meč i to na Marakani. Počinje drugo poluvreme, optimizam titra u vazduhu. Još samo jedan gol i Prokuplje dobija po prvi put u svojoj istoriji status drugoligaša. Topličanin napada, ali se Javor dobro brani. Vređanje navijačkih grupa se nastavilo. I onda, kao što to obično biva, jedan trenutak nepažnje i Javor postiže pogodak. Na stadionu muk. Meni žao, smanjio sam doživljaj, pričam samo neophodno… Sa krovova autobusa se se deru kao jedan: IDE-MO – DA-LJE! IDE-MO – DA-LJE

Kad im u isti čas kao jedan, odgovori 1000 Prokupčana:

VI STE SE-LJACI – VI STE SELJ-ACI !!!

I tako… i pored poraza, odosmo iz grada Toplice Milana nasmejani zahvaljujući duhovitim Prokupčanima, a FK Topličanin od tada čeka neke bolje dane i neki novi derbi.

Super je Prokuplje.

P.S. ( U tekstu je par podataka koji nisu tačni, jer je pisan po sećanju. Suština je da je to bio divan maestarlni sportski događaj!)

 Izvor: Fejsbuk Deki R.