Da mi čita Dostojevskog, da crkne od smeha

Zanimaju se ljudi različitim interesovanjima, ali Dostojevskog ne vole da čitaju. Ni domaći pisci ne prolaze sjajno, zato daj narodu, što voli da čuje.

Od pamtiveka je bilo „hleba“, ali bilo je i „igara“. Uvek smo se više igrali rečima i ljudima. Takvi su ovi krajevi. Da bi dosegao vrh današnjice, kažu, moraš da se uklapaš. I tako sebe poklapaš rušeći granice. Filozofija degradirana, Sokrat se prevrće na nekom boljem mestu. Žuto je nebo, a kamoli štampa. Što dublje zađeš, žutiš se više. A što lepo ne bismo brinuli koliko koštaju čvarci i kavurma ili gde se asfalt delje najbrže, kad nemamo samolepotu. Da pišeš o lepom, danas moraš da budeš mnogo lep.

Malo smo se poduli od silikona i izveštačenosti, ali koga briga, radi plastična hirurgija, ali plate su nam male. Privatnici keširaju. Žene sa sela još nose prirodnost, dok časno okopavaju njive, koje su drugi zapustili.

Ali da se vratim na Dostojevskog...

Znate li gde da ponovo nađemo „Zločin i kaznu“, na koje smo zaboravili !?

Dok rovarimo po sebi, obično se pozabavimo drugima, da ne prođu nekažnjeno u ovom veku greha, da nam se po grobovima ne prevrću preci.

Zato pusti Fjodora, pa da izginemo !

Ivana Đurković