Svake godine održava se likovna kolonija „Boža Ilić“. Kolko on ima veze s Prokupljem i koliko ga Prokuplje poštuje pošto ga svojata govori činjenica da opština Prokuplje ne nalazi za shodno da u njegovom rodnom selu postavi kontejnere, očisti đubre, otvori memorijalni centar ili kao nekada, s početka kolonije, nju realizuje u Žitnom Potoku. O tome koliko ovaj grad poštuje najznačanijeg posleratnog slikara Toplice i Srbije a jednog od najznačajnijih nekadašnje Jugoslavije govori i to da je njegovo rodno selo potpuno opustošeno a za poslednjih deset godina pretvoreno u nedođiju. O tom poštovanju govore i ljudi iz kulture koji budu prisutni, neću da ih imenujem, ali bi se nekih Boža svakako postideo.
Ipak porodica Ilić čuva sećanje na našeg deda Božu, prvo, pa tek onda velikog čoveka i umetnika evropskog i svetskog formata. Nije mala stvar da neko može da se pohvali da je ovog čoveka poznavao i da neke od svojih dečijih uspomene može da veže za njega.
Kao mala, u društvu dede-strica Bože Ilića u Žitnom Potoku, Simonovcima ili kada bi prespavao kod nas, znala sam samo da se priča kod nas Ilića da je Boža veliki čovek a to su znali tek kada odu u Beograd i kad vide kako Boža živi u luksuzu i kako o njemu pričaju učeni ljudi. Možda činjenica da sam ja rođena 16. a on 17. aprila , govori o sličnosti karaktera ili je možda genetska povezanost nas Ilića učinila svoje, tek ja sam Božu jako volela. Nisam imala puno prilike da se sa njim družim ali kada ste dete a ostave vas na čuvanje Boži Iliću u njegovom ateljeu, dok on radi na platnu od nekoliko kvadrtanih metara, svom silinom svog umetničkog nadahnuća, to vam se i tek kako ureže u sećanje.
Vrtoglavu slavu doživeo kao slikar, bio je slavljen i hvaljen ali se u rodnim Simonovcima nije proslavio. Za moju baba Dinku Boža je bio pomalo, kako se u tom kraju kaže „zamlaten“. On je obožavao mog deda Gocu i baba Dinku i uvek bi pričao istu priču, kako su se njih dvoje upoznali a njega je deda kao malog brata vodio na „ gledanje“. Babi uvek ta priča smeta i glasno se uspotivi: Božo ne mlati. Boža je izgleda posebno voleo one koji ga nisu kao malog, gluvog dečaka odbacili , već su ga voleli kao svog.
Svi Ilići, koji su se u zaseok Simonovce doselili iz Crne Trave su rođaci Bože Ilića. Boža je svoje detinjstvo tu i proveo, sa svojim Ilićima.Kao mali preležao meningitis i to mu je ostavilo posledice po sluh i govor. Pričao je nerazgovetno i čitao sa usana jer ništa nije čuo. On je što bi se danas moderno reklo, fantastičan primer socijalizacije i uspeha osobe sa smetnajma u razvoju. Zamislite gluvo i skoro nemo dete koje u Jugoslaviji na početku 20. veka živi u malenom Žitnom Potoku. U to vreme se nema inkluzije, samo se onako ljudski ne dira ubogo dete. Slučaj je hteo da se u Žitnom Potoku oslikava crkva svetog Đorđa. Boža je kao mali u nedostatku boja i četkica, crtao štapom , na pesku, ređao mozaik kamenčićima, pa su mu freskopisci dali hartiju, boje i četkice i 1934 nastala je prva slika Bože Ilića, tj ikona svetog Nikolaja čudotvorca, koju je darovao mom dedi i postala je porodična relikvija. Tada je otkriven njegov talenat a on je imao 15 godina. To je njegov žitov ptetvorilo u priču za filmski scenario.
Boža je postao najpoznatiji soc-realista i lični Titov slikar i prijatelj. Njegova platna su se iz ateljea iznosila tek završena, mokra, i što bi se danas reklo, bilo je „a must“ imati jednog Božu Ilića u svojoj kolekciji. Nekako se život sa njim, čovekom čiste duše, poigrao i Boža je zbog svojih realističnih prikaza postao odjednom zabranjeni slikar. Doveden je na rub egzistencije i tada čini čudesan preokret u svom životu, izrađuje violine ( kažu njih oko 50) iako je bio gluv, i ovom njegovom talentu se malo zna. Ovo govori o tome koliki je njegov talenat bio i kakvu je snagu imao ovaj čovek.
Svi njegovi lomovi vraćali su ga u rodni Žitni Potok, i najznačajnije njegove slike nastale su upravo ovde. Gotovo da nema Žitnopotočanina koji mu nije pozirao.
Malo je poznata činjenica da je Stevo Žigon bio Božin pašenog pa je porodica Žigon često gostovala kod Bože. Mogu samo da zamislim ta leta u Žitnom Potoku, sve kafane su radile, bilo je puno ljudi, pevalo se i slavio život do u zoru.
Božina kuća je pored našeg šljivka. Baba me povede sa sobom i ostavi me kod Bože u ateljeu da me pričuva. On crta na podu i rukama i četkom, umazan od boje. Pita me jel hoću sok. Hoću. Uzima čašu s vodom, sipa iz kesice „bolero“, ljubičasti prah, i meša prstom kojim je predhodno slikao. Nema šanse da to popijema ali ništa ne kažem. Da mu ne bih smetala daje mi olovku i blok i kaže mi da crtam i ja. Ja nacrtam nešto , on pogleda i kaže nije dobro. Ali mi kaže da ako mogu da budem dobra i da sedim da se ne vrpoljim na sltolici on može da uradi moj portret, kad proda sliku sve će pare dati meni. Ideja mi se sviđa, ali pomisao da sedim u ateljeu umesto da se brčkam u bazenu –fontani u njegovom dvorištu mi nije mnogo primamljiva. Baba dolazi po mene posle par sati, tužim deda Božu da mu se ne sviđa kako crtam, baba , uvek zaštitnički kaže: ma šta Boža zna, ti lepše od njega crtaš. Boža ne čuje pa se na tu opasku i ne ljuti.Tako su Žitnopotočani uvek pričali o Boži. Nisu mogli da sagledaju njegovu dimenziju velikog slikara, on je bio jedna od njih , običan, pomalo luckast.
1993 godine,na leto, bila sam u selu. Javili su nam da je Boža umro u Leskovcu. To govori koliko je Prokuplje daleko od Bože. Te noći u moju sobu je uleteo najveći leptir koga sam videla, sleteo je na Božinu ikonu. Želela sam tada da verujem da deda Boža nije samo umro, otišao već da se pretvorio u tog leptira i došao da se s nama pozdravi.
Toplica ima mnogo znamenitih i važnih ljudi, na koje mora da čuva sećanje. Čudno je to kako radnike u kulturi nije zanimalo da o Boži zapišu i po neko sećanje njegovih seljaka koji nas gledaju sa nekih od njegovih najčuvenijih dela a koje je Boža voleo i kojim ase uvek vraćao.
Porpuštena je ta šansa, u Žitnom Potoku je sve manje ljudi koji se sećaju Bože i po neke anegdote iz njegovog života, do Žitnog Potoka ide samo ko mora, ovo selo će još malo da izbrišu sa mape, kako su počeli. Boža će živeti, svoje mesto među besmrtne umetnike je obezbedio sam.
The post BOŽA ILIĆ JEDAN OD NAS appeared first on Prokuplje press.
