BAJKA O KARATEDOU

Na ostrvu Okinava, tamo gde se guste džungle završavaju i počinju ljudska naselja, živeli su Oni. Bili su vilovita bića, slična ljudima ali posedovali su čudesne moći. Boravili su u okrilju šuma, ili u pećinama blizu mora. Starci, dugih belih brada, u ogrtačima od svile, koji su im sezali do gležnjeva. Nosili su šiljate šešire i stare kvrgave štapove kojima su vešto baratali. Zbog danonoćnog vežbanja štapovi su postajali glatki i sjajni dok su dlanovi ovih staraca poprimali grubu, hrapavu teksturu kore drveta.

Njihova su imena bila čudna, neuobičajena. Jedan se zvao Tote, drugi Todi, treći je bio poznat kao Bushinote, četvrti Šorinđi, peti Kempo, šesti Kobudo a sedmi, najmlađi, nosio je ime svoga dede, najmoćnijeg od staraca. Zvao se Karatedo. Ljudi su ih poštovali zbog njihove mudrosti. Umeli su da daju korisne savete, da leče i spremaju napitke koji krepe, da uteše i ponude smirenje. Osluškivali su govor talasa i šume, bilja i zveri. Priroda im je otkrivala drevna znanja, a oni su je čuvali i štitili od osvajača. Bili su vešti ratnici, toliko vešti da su se o njihovim veštinama prenosile legende nadaleko i naširoko. Šaputalo se da su mogli da se preobraze u tigra, zmiju ili ždrala. Verovalo se da je stari Karatedo, zapravo bio legendarni, moćni Zmaj, zaštitnik Ryukyu arhipelaga.

Za njih je čuo i sam japanski Car, potomak boginje Sunca Amateracu i poželeo ih kod sebe, kako bi njegove ratnike podučili moćnim veštinama. Uputio je delegate na Okinavu sa naređenjem da mu dovedu jednog od njih, a carska se volja morala ispuniti.

Dugo su većali starci i na kraju odluka pade da najmlađi od njih, Karatedo ode u Japan i predstavi se Caru. Tako i bi. Karatedo krenu na put preko mora, spreman da stane pred Božanskog Cara i stavi mu se u službu. Međutim nije se do Cara moglo tek tako, pravo iz šume. Zato uzeše delegati carski da sređuju Karatedoa i pripremaju ga za odlazak u palatu velikom sinu Sunca.

Vodili su ga u vrela kupatila u kojima je provodio duge prijatne sate, sve dok njegova preplanula koža ne postade bela a grubi dlanovi nežni i glatki. Začešljaše mu i nauljiše kosu, a bradu skratiše na pristojnu dužinu. Umesto dugačkog ogrtača koji je mirisao na drevne šume, sada je nosio svečani kimono poput uglednog hatamotoa a njegov stari kvrgavi štap, zameniše prelepim crnim štapom od japanskog kedra, koji je na jednom kraju imao dršku od žada u obliku zmajeve glave. Zahtevali su da zaboravi učinaguči, jezik šume i mora, i da progovori japanski, koji je na iznenađenje svojih učitelja brzo naučio, mnogo brže nego što je to iko očekivao. Takođe su tražili od njega da se odrekne drevnih znanja i da vreme posveti prilagođavajući ratničke veštine potrebama carskih ratnika.

Svestan da je to volja Velikog Cara prihvatio je Karatedo ovu žrtvu. Ubrzo se njegova slava proširila daleko izvan granica Japana. Proširili su je moćni japanski ratnici. Iz dalekog sveta počeli su da dolaze posvećenici kako bi učili njihovu čudesnu veštinu.

Prošlo je mnogo proleća i leta, kada je Karatedo odlučio da poseti svoju braću na Okinavi. Nisu ga odmah prepoznali. Videli su elegantnog bogatog gospodina, otmenih manira, koji govori nekim oštrim jezikom. U njemu više nije bilo one blagosti i mira koje je poneo sa ostrva. Posmatrao ih je sa visine, arogantan i pun neke pritajene agresivnosti. Naklonio se starom Karatedou i braći i oni su se naklonili njemu. Znali su da više nije jedan od njih, ali tako je moralo biti.

Starac još uvek živi na Okinavi. Često razmišlja o svom unuku i žrtvi koju je ovaj morao da podnese kako bi ispunio volju Božanskog Cara. Svestan je da nova vremena nose promene i da će njihova znanja biti raširena daleko na Istok, Zapad, Sever i Jug, menjana od tamošnjih ljudi do neprepoznavanja.

Oni i dalje neguju tradiciju veštine rođene između džungli i Okeana u srcima vilovitih ratnika i prenose je potomcima, pa čak i malobrojnim strancima koji su došavši iz daleka tragom slave Japanskog Karatedoa, otkrili da je izvor zapravo tu na udaljenom malom ostrvu.

Dušan Vlahović, privremeni gastarbajter