A zašto baš ja?

Pa eto krenulo to, u ovo vreme, negde krajem prošlog veka. Ja mlada i lepa

a ono nepoznato, jako, ružno i nekako pokvareno. Nasrnulo na mene snagom svoje mladosti. Branila se ja kulturno, obzirno... Nepoznat mi neprijatelj a bije nepropisno.

Ja u čudu, nenadano krećem u nigdninu. Glavom kroz zid. Tražim ga par meseci. Kažu ništa a ja ga osećam... tu je, skvrčio se negde čeka da napadne. Strah me gura napred, nanizan na rumena jutra i kasne večeri. U pazušcima grana živka jesen1998.

Prođe i zima i negde s proleća otkriše se neprijatelji i ja se nađoh u dva rata istovremeno. Dugo trajahu borbe... Do iznemoglosti, panike, do suza, do nerazuma i razuma.Poznatim i nepoznatim oružjem, taktikom, ljutnjom... ali uvek u prvom redu... za korak ispred. Bilo je i spavanja u rovu i u mislima organizovanja sopstvene sahrane, i nemoći i depresije... Ali ova rečenica da je Rak izlečiv, bila mi je u mislima, u tršavim glavama troje nejači, u svakom kutu rascvetalog dvorišta, prvim trešnjama i inatu.

Evo me, tu sam i dalje, posle 25 godine. I dalje nije lako. I nikad nisam izgovorila ono da sam pobedila. Ja sam i dalje u prvom redu na borbenoj liniji... Desi se da povremeno krene na mene... jednog dana dočekaće me nespremnu. Moram i ja malo da spavam. A dotle grlim svoju unučad, trošim penzionerske dane i čekam. Nema iznenađenja.

Zagrlite svoju muku,borba je tako lakša. Od sebe ne možete pobeći.

Neka završni udarac bude VAŠ. Jak, nemilosrdan i konačan. Hrabro do kraja rata.

Voli vas Zoka.

Zorica Gajević Ivanović